Author: Grba

Čobanica mlada

Kreativni impuls je neopisiva stvar. U muzici je takav impuls potreban da bi se rezultat dostigao za kratko vreme. Legenda kaže da je Mocart bio u neprekidnom kreativnom tripu i da je vrlo teško pretpostaviti koliko bi i kakve muzike napisao da nije živeo životom dekadentnog raspikuće. Lično sam poznavao čoveka koji je od kasne večeri do ranog popodneva napisao šest vrlo dobrih songova za jedan pozorišni igrokaz na osnovu polučasovnog zezanja dvojice gitarista (eh, ja sam bio jedan).

A jedna od poznatih legendi iz istorije rock’n’rolla govori kako je Neil Young bio u bunilu dok je ležao pod temperaturom od 39,5°C, bolestan od gripa u Topanga Canyonu, i u tom stanju je za manje od 48 sati napisao tri fantastične pesme koje idu u red njegovih najboljih prangijaških krljačina.

Reč je, dakle, o pesmama “Down by the River“, “Cinnamon Girl” i “Cowgirl in the Sand“.

Nastavite sa čitanjem… “Čobanica mlada”

Kereća posla, aktovi i evolucija narodnih poslovica: mali prilog za hroniku licemerja

A usput ćemo i da ispitamo granice vaše tolerancije na hipokriziju.

Bez obzira na razne parole koje pokušavaju da održe duh slobode negde u mislima, kad već sloboda ne postoji u stvarnosti, pravila ne postoje zato da bi se kršila. Pravila postoje zato da bi civilizacija mogla da funkcioniše. Iako mnogi poistovećuju pravila sa ograničenjima, ne zaboravimo to da se sloboda jedne osobe pruža tačno do slobode druge osobe i ni makac dalje: to je jedna od retkih razumljivih karakteristika koje opisuju civilizaciju ili barem ono što bi civilizacija dominantno trebalo da bude kao preduslov za nešto više.

Problem nastaje kada se skup pravila oblikuje tako da u njemu vladaju nelogičnosti, bilo da su potekle iz prostog nehata izazvanog ograničenjem uma ili sa namerom (očiglednom ili pak skrivenom) da se životni prostor iskrivi u nečiju korist. Ustrojstvo stvari tada postaje sumnjivo, jer se neka benigna glupost zabranjuje dok se neka realno štetna stvar održava, pa čak i stimuliše po veliku cenu: na šteti je većina. Negiranje činjenica koje dovode do takvih pojava predstavlja veoma čest oblik političkog licemerja.

Jedna od premisa na kojima je rock’n’roll nastao jeste bunt protiv rigidnosti i licemerja društva. A jedan od ljudi koji je svoj vek na sceni proveo sagorevajući u borbi protiv licemerja je Iggy Pop. Pa, da čujemo i, da prostite, vidimo šta on ima da kaže o tome.

Ovog puta, video prilog je “ispod crte”.

Nastavite sa čitanjem… “Kereća posla, aktovi i evolucija narodnih poslovica: mali prilog za hroniku licemerja”

Odbegli voz

Ideja o vozu koji je van kontrole prilično je popularna u rock mitologiji, toliko da postoji nekoliko poznatih pesama koje se zovu “Runaway Train“, da i ne pominjem legendarni film Andreja Končalovskog. Mentalna figura o snažnoj mašini koju niko ne kontroliše izaziva slike o neumitnoj katastrofi čije trenutno odlaganje samo doprinosi užasu, a nikako ne sugeriše nekakvu šansu za spasenje.

O čemu li je mislio Elton John kada je 1992. pozvao Erica Claptona da mu se pridruži u interpretaciji ove moćne pesme?

Pomalo šašava situacija, jer simbolično predstavlja prelomne momente u karijerama obojice protagonista ovog izvođenja.

Nastavite sa čitanjem… “Odbegli voz”

If you don’t like it, go f*ck yourself!

Ovaj citat je zabeležen mikrofonom koji je stajao neposredno ispred Vana Morrisona na jednom koncertu, ko zna gde i ko zna kad. Kada je Van the Man to izgovorio, pred njim se nalazilo nekoliko stotina ili možda nekoliko hiljada onih koji su platili ulaznicu da bi prisustvovali svirci, da bi usput, an pasan, bili počašćeni kada su izrazili neko nezadovoljstvo. A njemu se nakon te izjave, verovatno, ni obrva nije pomerila. Za preko pedeset godina karijere, taj čovek je dao manje od pedeset intervjua (računajući sve medije: novine, radio, televiziju, portale…) i da sad ne lajem šta ga ono beše zabole u vezi sa tim kakvo mišljenje mi gajimo o njemu, pojedinačno ili u grupi, ponekad ili uvek.

Pa u čemu je problem sa tim arogantnim dripcem, sa čovekom za koga saradnici kažu da je pakao raditi sa njim, sa muzičarem koji je jednom prilikom čak snimio loš album iz čiste pakosti?

Problem je u tome što je to ponašanje u potpunom raskoraku sa rezultatima njegovog rada: Van Morrison je genije, voleli vi to ili ne.

Nastavite sa čitanjem… “If you don’t like it, go f*ck yourself!”

Već veliki

1. decembra izlazi novi album Neila Younga. A izlazak novog albuma Neila Younga je uvek događaj vredan pažnje. Evo ilustracije.

Kakav cinizam, jebote. Ali, tako je moralo biti: kad populizam caruje, cinizam mora da bude oružje protiv. Neće rešiti problem, ali će olakšati muke.

Nastavite sa čitanjem… “Već veliki”

Sjeban na obodu grada

Dijalog koji sledi se, zapravo, nije desio, ali ja sam isto tako mislio kao da jeste, a vala je i onaj koji je jednom prilikom atakovao na moj trenutni izbor muzike.

– ‘De si Grbo, rode rođeni!… A, čekaj malo, pa šta to slušaš?
– Nije valjda da ne znaš? Zevon, povratnički alb…
– Otkad ti slušaš country?
– Šta pričaš, bre?
– Auuu, pa nekada si ložio tvrdu svirku, brate!… Pa kakav ti je to pesmičuljak!…

Kada neko tako krene đonom na vas, zbilja ne treba da se nervirate. Najzad, zbog čega bi svako morao da zna da se u celokupnoj američkoj modernoj muzici jedva ikada pojavio iko ko je bio iole tvrđi nego što je to bio Warren Zevon. I zašto bih ja uopšte morao da objašnjavam nesrećniku o čemu peva pesma koju je on nazvao country pesmičuljkom?

Kako onda, tako i danas: upravo me je Warren Zevon naučio da nikad više nikoga, ni zbog čega, ne ubeđujem ni u šta, pogotovo u muziku koju volim a koju dotični, neka mu je prosto, nikad neće razumeti.

Nastavite sa čitanjem… “Sjeban na obodu grada”

Šta bi Mocart na sve ovo rekao

Prog rock vikend na Suštini pasijansa… Šta ćete: ništa nije savršeno.
Osim možda muzike o kojoj pišemo.

Krajem šezdesetih je došlo do prelomne tačke u razvoju popularne muzike. Ideja bunta je izgubila svoj prvobitni zamah (i nije se vratila čestito do pojave punka), Amerika je porodila country-rock, Engleska je potrošila british invasion municiju i došlo je vreme za nešto novo, a Evropa je iščekivala šta će novo da se desi.

I upravo je Evropa, tačnije evropska muzička tradicija, dala rock muzici nešto što niko nije mogao da očekuje: progresivni rock. Beše to muzika zasnovana na ozbiljnom, relevantnom sviranju instrumenata koji su već obeležili rock’n’roll i rhythm’n’blues, kao i složenim aranžmanima koji liče na barokne strukture. Rodile su se grupe kao što su Moody Blues, Nice, Procol Harum, King Crimson, Curved Air, Caravan, Genesis, Yes, Van Der Graaf Generator, Pink Floyd…

Na pragu sedamdesetih, obilje prog rock sadržaja je postalo parafraza za ulazak društva u doba izobilja. U jednom času je izgledalo kao da na svakom koraku možete naleteti na grupu mladih ljudi koji u glavama imaju odlične ideje a u prstima besprekornu tehniku sviranja. Poput ove ekipe.

Ko će sve da ih pohvata. A skoro svi su vredni pažnje…

Nastavite sa čitanjem… “Šta bi Mocart na sve ovo rekao”

Kišna noć

Nekad sam voleo jesen. Sad me stigle godine, ceo špil sam skoro nagurao, pa sam postao džangrizav kad me na prelazu iz oktobra u novembar za manje od 24 sata salete zagušljiva toplota, nasrtaj olujnog vetra koji donosi horizontalnu kišu i blago modra boja na vrhovima ušiju posle samo sat vremena provedenih napolju.

Manje-više hladnoća, nemam problem sa tim. Ali ako nešto ne mogu da podnesem, to je kiša noću. U svako godišnje doba. Jedino volim onu pesmu…

Nastavite sa čitanjem… “Kišna noć”