Author: Grba

Sve je to stvar vremena

Ne znam zašto, ali jutros mi padoše na pamet stari budilnici. A tako sam zatvorio krug asocijacija koji je doveo do današnje muzike…

Najpre sam imao jedan sat na navijanje koji me je pratio od osnovne škole do kraja studiranja; nije bio klasičnog oblika, već nekakvog modernističkog, boga pitaj kad je i kako uopšte stigao u kuću i zašto sam ga jednog dana odneo u svoju sobu i zauvek zadržao. Ko zna koliko puta mi je njegovo ZVRRRRRR izazvalo lupanje srca u rani jutarnji sat. A onda, jednog dana se nisam na vreme probudio i tako empirijski saznao da je taj budilnik otišao Bogu na istinu. Istog dana sam kupio jedan mali Insa kvarcni budilnik, od one vrste koja je pravila prodorni zvuk PIPIPIPI…PIPIPIPI… Beše to malo suptilnije od one zvonjave, ali jednako mrsko. A kada je taj sat crkao posle neverovatnih 25 godina služenja, shvatili smo da su došla neka nova vremena: već je svako nosio svoj budilnik u mobilnom telefonu…

Srećom, danas je lako moguće izabrati neki zvuk koji ne izaziva lupanje srca pri buđenju. Poput ove muzike…

Nastavite sa čitanjem… “Sve je to stvar vremena”

TV bdenije posle Woodstocka

Televizija, znate i sami, predstavlja silu veću od bilo koje druge kada je reč o socijalnom, političkom i kulturnom uticaju na masu. Tako beše oduvek, a istorija nas podseća da je još Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg Rajha, prvi prepoznao o kakvoj moći je tu zaista reč. Međutim, u današnjem metežu 100-200-300 TV programa kojima često raspolažemo, disperzija sadržaja je velika, pa se i gledaoci profilišu. Problem je, dakako, u tome što je nekadašnji “prozor u svet” vremenom postao “šaht za ubacivanje svakog smeća” (bez selekcije). Disperzija je dovela do toga da je nemoguće sprovesti kanalisanje sadržaja – da ne kažem cenzuru, mada zapravo jeste reč o tome, ali da ne širim temu u beskraj. Jer nekada se, da prostite, pazilo na to šta će gledalac iz Vičite, Mančestera, Kuznjecka i Donjih Prćilovaca moći da gleda kod kuće i kakav uticaj će to imati po kulturni razvoj i duhovno zdravlje ukućana, posebno onih mlađih.

E, tim je nazgled čudnije ono što se dešava u sledećem snimku. Ispratite ga pažljivo.

Ovi baš ne znaju da stanu, a? Da li su radile kisele bombonice, vesela zavijača ili nešto treće, ne bih da licitiram. No, ovo je beleška o nečemu neuporedivno važnijem.

Nastavite sa čitanjem… “TV bdenije posle Woodstocka”

Moglo ti je biti i dobro

I belong on the shore
Hustlin’ nickels and dimes
‘Cause it ain’t long before it’s gone
You might as well have a good time

Moj gramofon je odavno van funkcije, nije više čak ni na svom starom mestu. Ali, ploče ne dam da se pomeraju: sve može napolje ako tako mora da bude, ali ploče će biti poslednje. Volim ponekad da pročeprkam po toj svojoj staroj, nevelikoj fonoteci od tristotinjak velikih vinila. Kao i u slučaju nekih mojih oldvejverskih saboraca, svaka ploča ima neku priču i ja ih se često setim, ne bez nostalgičnog uzdaha… Ali, bez patetike: te naše vinilne vitrine su dobar izvor priča za ove stranice i to je ovih godina jedino bitno.

Baš tako se desilo i pre dan-dva, dok sam čeprkao nešto po obližnjim fiokama: pao mi je pogled na jednu prepoznatljivu plavu riknu omota LP ploče i setio sam se albuma koji nisam slušao odavno. Pustio sam ga ponovo, onako sa merakom, na mediju koji mi je poslala tetka iz Kalinjingrada, da bih se pred kraj setio zašto toliko volim glas Davida Crosbyja i te neopisive vokalne harmonije koje je pravio sa Nashom i Stillsom.

Auh… I kao što rekoh.

Nastavite sa čitanjem… “Moglo ti je biti i dobro”

Božićna čestitka od prostitutke iz Mineapolisa

Kada slušate muziku Toma Waitsa, postoji mogućnost da osetite karakterističnu memljivu mešavinu mirisa novembarske magle, vlažnjikavog uglja u furuni, dima jeftinog duvana pod tavanicom i kiselkastog piva prosutog po prljavom patosu, kao da stojite na pragu neke polumračne kafane u predgrađu. Štaviše, javiće se i slika koja prati taj miris i vi ćete poželeti da uronite u nju, a čak ni misao o tome da biste na tom mestu mogli doživeti nešto zbog čega ćete pre ili kasnije zažaliti ne bi bila dovoljna da se okrenete i brzim koracima se izgubite niz mračnu ulicu.

Nastavite sa čitanjem… “Božićna čestitka od prostitutke iz Mineapolisa”

O čemu je cvrkutala Žar-ptica dok nismo pazili

Pravo da vam kažem, dugo sam se dvoumio da li da upotrebim ovaj snimak kao predmet rubrike. Da se ne uvredite: većina slušalaca ne želi da se izlaže ovolikoj količini muzike po jedinici vremena. Ako baš hoćete, i ja moram da biram kad i kako ću sebe da izložim nečemu poput ovog; ne uspeva mi baš uvek. No, trik je u tome što ovde nema kockanja: veliki ulog najčešće vrati i veliku dobit, što beše i u ovom slučaju. A to je nešto što ne bih hteo da vam objašnjavam čak i kad bih bio sposoban za to.

Iz ove kože se ne može: jeste nedelja popodne, ali nema odmora. Jer, danas slušamo muziku Igora Stravinskog.

I što bi rekao onaj armunikaš: mi se izvinjavamo.

Nastavite sa čitanjem… “O čemu je cvrkutala Žar-ptica dok nismo pazili”

Pokid’o

Kad dođe vreme da pred Svetim Petrom položim račune o svom životu, moći ću da mu kažem, i to sa ponosom ako mi bude dozvoljeno, da sam neko vreme provela svirajući ritam-gitaru u bendu sa Albertom Leejem.

Emmylou Harris

Postoje neki veoma posebni ljudi na muzičkoj sceni koji bi, da je pravde i poštovanja zasluge, stekli mnogo veću slavu. Kombinacija sviračke veštine, besprekornog baratanja muzičkom literaturom preko svake granice žanra i uticaja koji su imali na druge oko sebe sugerišu isto, ali ta imena ostaju dobro poznata samo nama, ludacima koji volimo da čeprkamo po faktografijama, kao i muzičarima, koji često navode svoje uzore i na razne načine im uzvraćaju dug; šira publika uglavnom ostaje nesvesna njihovog doprinosa.

Jedan od takvih ljudi je i Albert Lee, fenomenalni engleski gitarist koji na samom početku ovog video-zapisa daje ključ svog položaja u muzičkom svetu.

Stvar je jasna: čovek nije dozvolio da mu slava pomuti pamet. Oduvek je želeo da svira, a zlatni gral kojem stremi nije novac, nego nekakva hipotetička najbolja svirka na sceni, kojoj namerava da teži dok god bude mogao da svira.

Nastavite sa čitanjem… “Pokid’o”

Nastanak prve pesme se uvek pamti

Upravo čitam knjigu My Cross to Bear, autobiografsku ispovest Gregga Allmana koja je objavljena 2012. godine. Moram priznati, posle oko lakta širokog sadržaja među trofejima iz oblasti rock’n’roll publicistike, ovo je možda najzanimljivija knjiga do sada (doduše, mrtva trka sa biografijom Warrena Zevona). I šta da vam kažem: uvodni pasus knjige opisuje iskustvo kliničke smrti koje je Gregg imao septembra 2011, upravo neposredno pre nego što će ispričati svoju životnu priču novinaru i rock kritičaru Alanu Lightu.

Jedini problem koji imam, a to mi se često dešava sa ovakvim štivima: ne mogu da ispustim knjigu iz ruku, odričem se spavanja i na kraju završim rastrojen u časovima kad moram da zarađujem hleb svoj nasušni.

Ali ne marim.

Nastavite sa čitanjem… “Nastanak prve pesme se uvek pamti”

Baš mi je žao

So afraid
Slip and I fall and I die

Rock’n’roll ima mnoge pojavne oblike. Ili, ako bih hteo da teram mak na konac, različite pojave koje se nazivaju tim imenom često nije moguće uvesti u isti kontekst. Najgore kolizije nastaju u tumačenju rock muzike kao umetničkog izraza i one koja je predmet šou-biznisa. Mnogi umetnici su morali da prihvate razne banalne zahteve producenata samo da bi se njihova reč mogla pružati dalje. Najzad, većina ljubitelja raznih izvođača uopšte ne zna šta se sve nalazi u pozadini objavljivanja njihovih omiljenih ploča ili pohađanja koncerata njima dragih izvođača. A te priče nisu uvek baš toliko lepe…

Nego, da mi pokrenemo muziku za danas, pa da vam objasnim natenane na šta to mislim kad kažem da postoje različite grupe istog imena.

Nije problem što se to tako dešavalo: problem je u tome što bi ona druga grupa bila žigosana među “pravim” ljubiteljima. I to je znalo da ide do razmera koje prevazilaze pametno razmišljanje.

Nastavite sa čitanjem… “Baš mi je žao”

Namerio se junak na junaka

In love pool eyes float feathers after the struggle.
The hopes burst and shot joy all through the mind
Sorrow more distant than a star

Za ovu muziku vam ne treba lenjir. Beše zamisao, onih godina kad je ova pesma nastala, da u apoteci kupite neke vesele tablete koje će vam pomoći da svoju sumnju u ispravnost sveta oko sebe utopite u šarene slike koje samo vi vidite, ali negde u tom procesu je odlučeno drugačije… Rock’n’roll je verovatno kriv što su LSD i laki opijati postali ilegalni, ma koliko da su manje škodljivi od alkohola i duvana. To je malčice bio problem, jer psihodelija je nešto što se ne da opisivati rečima…

Danas nam ostaju neke blesave pesmice, koje iz istorijske perspektive posmatramo kao naivni pokušaj tumačenja sveta kao veselog mesta. Zarazni motiv je učinio da ova pesma ostane upamćena.

Prepoznajete li tu gitaru?

Nastavite sa čitanjem… “Namerio se junak na junaka”

Nije ti bilo vreme

In memoriam: Dolores O’Riordan (1971-2018)

Nekako smo navikli da nas napušta stara garda, ona koja je stvorila rock’n’roll, mada nam je teško i to da prihvatimo. Ali kad ode mlad muzičar, neko u naponu životne i stvaralačke snage, onda to osim tuge izaziva i bes zbog nepravde.

Juče, negde u ranim večernjim satima, do nas je došla vest da je na Neko Bolje Mesto, iznenadno, otišla Dolores O’Riordan, pevačica znamenite irske grupe The Cranberries. Smrt ju je zatekla u Londonu, gde je grupa došla na nekoliko dana radi nekog kraćeg snimanja. Detalji okolnosti koji su doveli do smrti nisu saopšteni do ovog časa.

Tužno je.

Nastavite sa čitanjem… “Nije ti bilo vreme”