Author: Grba

Aj’ se uradimo (ILI: Kad je Ray, nek’ je Ray)

Sad slobodno možete okolo da pričate kako su na Suštini pasijansa napravili het-trik sa Rejevima.

U nameri da održimo eklektičan pristup u ovoj rubrici, trudimo se da nam zahvat bude što širi i da ne dozvolimo sebi da skliznemo u manir. Borimo se da uhvatimo inspiraciju spram dnevnih obaveza i šta se tu može: prepuštamo se asocijacijama na prvu loptu, jer to je jedino izvodljivo rešenje… I zbog toga, ponekad zaboravimo na one kojima celokupna popularna muzika neizmerno duguje, a čiju muziku i sami neizmerno volimo.

Danas se podsećamo na muziku koja je bila temeljac za kompletan žanr i na čoveka koji je taj temelj postavio. Sad, posle priloga od juče i prekjuče, možete vi zaista da mislite da je ovo The Ray Performance, ali zapravo je to posledica zapanjujućeg saznanja da za sve ove godine nismo postavili na blog više od jedne pesme Raya Charlesa… Surprised smile

Pa rekoh sebi sinoć, red je da počnemo da ispravljamo tu nepravdu.

Nastavite sa čitanjem… “Aj’ se uradimo (ILI: Kad je Ray, nek’ je Ray)”

Moć žive svirke

Baš gledam sinoć snimak sa ovogodišnje ceremonije uvođenja u Rock And Roll Hall of Fame, pa se David Letterman raspekmezio dok je najavljivao Pearl Jam. Kaže kako je bio blagosloven jer mu je tokom 33 godine, svakog dana bogovetnog, živa muzika svirala na uvce u studiju.

Ma, hajde! Je li moguće? Smile with tongue out

Pa, lako je tako… Deder se ti, bajo, potrudi da stigneš na živu svirku poslednjim novcem koji imaš.

Nastavite sa čitanjem… “Moć žive svirke”

Stiskavac (ILI: Kako sam se ogrešio o remek-delo)

Ne volim MTV. Uopšte, ne volim gledanje muzike. Sad, prilično je blesavo to reći usred rubrike koja logistički počiva na video-spotovima na Cevki, ali nemojte me pogrešno razumeti. Nemam ništa protiv mehanizma video-promocije muzike, neka svako bira svoje uživanje, a tu i tamo volim da pogledam video zapis ponekog dobrog koncerta, kad ih već ne pohađam u meri u kojoj bih to želeo.

Nešto drugo je posredi. Nego, hajde da prvo zabiberimo.

E, tako.

A sad se vi pitate šta se to ovde zbiva, zašto pominjem MTV i Roberta Planta, kakve veze ova besprekorna pesma ima sa mojom tezom i kuda vas ja to svojom pričom uopšte vodim. Koliko god čudno bilo u ovom času, ne bi ove priče bilo da nisam prepoznao sve sastojke za ovu klin-čorbu.

Nastavite sa čitanjem… “Stiskavac (ILI: Kako sam se ogrešio o remek-delo)”

Poslednjih deset godina

Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.

Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.

Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.

Ala bih se ogrešio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednjih deset godina”

Trag genija

Zajedljivi bi rekli “to je ono kad pile kukuriče”. Drugi bi pomislili kako je Onaj Gore bio nepravedan u raspodeli talenta, pa je nekom dao pet puta više, čineći da on još u tinejdžerskim godinama napravi više hitova koji će dobaciti hiljadu godina nego što je nekom uspelo u celoj karijeri. E, onda bi neko krenuo da raspreda kako je to nepravedno.

Međutim, Onaj Gore mora da je imao neki poseban plan sa lepuškastim momkom iz Birminghama. Najzad, ako želiš da imaš olimpijskog pobednika, potreban ti je jedan koji može da skoči uvis dva i po metra, a ne petorica koji mogu da skoče po pola metra.

Nastavite sa čitanjem… “Trag genija”

Na suprotnim stranama

Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.

Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.

Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.

Nastavite sa čitanjem… “Na suprotnim stranama”

Ljuti kompot od plodova gneva

Uvek može gore. Samo je pitanje: gde je tačka pucanja?

Kada je Bruce Springsteen napisao i snimio pesmu “The Ghost of Tom Joad” na istoimenom albumu 1995. godine, beše to relativno tiha pesma napisana u maniru Woodyja Guthrieja. A kada su Rage Against the Machine snimili istu pesmu 2000. godine, učinilo se da je u nju ugrađeno sve što može da se nađe na što udaljenijem kraju palete zvuka. I onda, kad su se na sceni sreli The Boss i Tom Morello, sjajni gitarista te metal-rap grupe, učinilo nam se na čas da je od dve nespojive stvari moguće dobiti energičnu pesmu koja poziva na noge.

Ovde moram da se zaustavim, jer prethodni pasus sam napisao tendeciozno, upravo sa namerom da vam pokažem kako se u svakom pogledu na angažovanu muziku može pogrešiti u svemu što se o njoj izlane. Kako na ovom blogu zbilja ne težimo da budemo mediokriteti, to vas molim da prethodni pasus dobro zapamtite, a potom odvojite od ostatka ovog priloga.

Nastavite sa čitanjem… “Ljuti kompot od plodova gneva”

Pad u večnost

“Topovskom đuletu iz Teksasa” je bio potreban hit dostojan njegovog nadimka i reputacije, jer od stare slave se ne živi. Trebao mu je vetar u leđa nakon što su dvojica gitarističkih superheroja tog doba snimili njegovu pesmu, pa se svet i van klasične blues scene zainteresovao za njega. Bila je 1971. godina, kada su stvari na sceni počele da se dešavaju mnogo brže nego pre, a on u tom času baš i nije imao šta da ponudi.

Čovek koji je preuzeo odgovornost za njegovu karijeru, koja je u tom času visila o koncu, imao je dobru ideju. Usput je čak i rođen novi prelazni podžanr moderne muzike.

A pesma o kojoj danas pričamo je himna tog žanra.

Nastavite sa čitanjem… “Pad u večnost”

Ptičica

Napomena: ovaj tekst sam napisao i postavio na blog u subotu popodne, nekoliko sati pre nego što je do mene stigla vest da je Gregg Allman otišao na Neko Bolje Mesto. Sinhronicitet u koji verujemo na Suštini pasijansa ovog puta se grdno našalio sa svima nama. Sa mnom pogotovo. Odlučio sam da ne diram tekst. Pesma je dobar omaž Velikom Majstoru.

Slava ti, Gregori. Voleću tvoju muziku dok me bude.

– * –

Nisam baš sasvim siguran koliko puta do sada sam ponovio da pesmu “Little Wing” velikog Jimija Hendrixa smatram najlepšom baladom u istoriji rock muzike; znam samo da je to bilo mnogo puta i da ću, izvesno, to ponavljati dok sam živ. Da, naravno da je to stvar ličnog ukusa, ali spreman sam da idem i dotle da ustvrdim kako je ovo nešto više.

Nekakva analogija veli da ako je to najlepša balada, onda su obrade te pesme najlepše obrade neke balade. U to već ne mogu da se zakunem, ali nije ni bitno: ovo radi odlično.

I šta reći? Ovaj snimak mi je toliko drag da opraštam čak i slabašan kvalitet zvuka.

Nastavite sa čitanjem… “Ptičica”