Pratite pažljivo šta radi ovaj mali kivi. Nećete odmah razumeti zašto je to tako, ali sve postaje jasno u jednom času.
To li je ono što kažu da se najiskrenija strast može osetiti samo jednom u životu…
(Köszönöm szépen Irma)
Author: Grba
Jedna na dan (3): 3. april 2012.
Jedan od zadataka novog ciklusa je redefinicija nekih starih tema, ovog puta u uslovima novih tehničkih mogućnosti. Tokom popodneva i rane večeri sam išao u izviđanje nekih poznatih mesta…
Scena današnje fotke danas će vam doći u pamet gotovo u trenutku.
O sprečavanju pravilnog razvoja naše dece
Znate li za onu pomalo ružnu, a svakako tešku ocenu da neki ljudi ne zaslužuju pravo da budu roditelji? Savremena neurologija nas podučava da postoje i materijalni dokazi da mnogi od nas upropašćuju rođenu decu pod izgovorom da im žele najbolje.
Dugo se kanim da postavim ovo na Suštinu pasijansa. Ne zato što je neprimereno – naprotiv! Nego zato što osećam strahovitu potrebu da dam komentar o nečemu o čemu nisam kompetentan kao stručnjak, ali jesam kompetentan kao roditelj. Doduše, ja kao roditelj danas imam druge brige nego one o kojima se ovde govori, jer Ana je već student i po mnogo kom kriterijumu zrelija od ljudi daleko starijih od nje.
Tiče se problema uspostavljanja obrasca pravilnog mentalnog razvoja naše dece. Tiče se, izvinite na rečniku, sranja koje nazivamo vaspitanjem i još većeg sranja koje nazivamo obrazovanjem. Tiče se činjenice da propadanje ove nacije ima institucionalno pokriće u onome što radimo rođenoj deci od najranijih dana, dok cementnu glazuru zatupljivanju koje je generisano u porodici daju institucije.
Zamoliću vas da odvojite 40 minuta svog dragocenog vremena i pogledate predavanje u prilogu. To bi moglo biti nešto od najvažnijeg što ste videli u poslednje vreme.
Nastavite sa čitanjem… “O sprečavanju pravilnog razvoja naše dece”
Tupelo Honey
U dugom i manje-više besprekornom opusu Vana Morrisona, album Tupelo Honey (1971)zauzima posebno mesto. Nije to zato što sadrži remek-dela, mada nekoliko numera možemo tako nazvati, nego zato što je to bio možda jedini period u životu Velikog Džangrizala kada je smirio loptu, živeo u ljubavi sa Janet Planet u pastoralnoj idili Vudstoka i spokojno stvarao.
Nikad pre i nikad posle. Bilo je još mnogo veličanstvenih pesama, ali ne ovako zelenih. Trebalo je da prođe skoro trideset godina da bi Van the Man napisao nešto slično.
Čovek-ptica
Najzad im je uspelo.
Leonardo da Vinči bi se možda pljesnuo po čelu kada bi video ovo.
[EDIT, istog dana oko 10:30]
Da, Leonardo bi se pljesnuo po čelu, ali iz drugih razloga: po sredi je prevara. Da pratim medije kao što ih ne pratim (neću da trošim živce na budale dok ne prošu izbori), primetio bih da je još pre dvanaest dana objavljen demanti.
Eto, naučili smo nešto. Sad, malo mi je krivo što je izgubljena i ona poenta između redova, ali šta da se radi, izgleda da je tako moralo da bude.
Jedna na dan (2): 2. april 2012.
“Moj kum Grba obično ponese torbu, a nekad i fotoaparat, pa me uslika i stavi na Internet. Ja sam jako srećan kad me stavi na njegov blog…”
Ove reči nije trebalo da pročitam, jer je strašno nevaspitano zavirivati u tuđe dnevnike. Luka, oprosti svom blesavom kumu; nisam mogao da odolim. A pošto tebi ne mogu da kažem “ne”, to ovog puta kao fotku dana biram onu koju sam sinoć uhvatio u tvojoj sobi. Poruči mami da se ne ljuti što sam te uhvatio musavog od čokolade.
Drugi april, neki rođendani rock’n’rolla
Opet gomila rođendana; svi vredni posebne večeri slušanja muzike. Ali dobro, od svakog po malo, pa je već vredno pažnje…
Na današnji dan, na svet je došao jedan od najvećih pesmoklepaca koje je rock’n’roll ikada imao. Leon Russell je rođen 2. aprila 1942. i danas mu je sedam banki. Podsećam vas na samo tri hita koja je on napisao, a koje neki od vas verovatno pripisuju nekim drugim izvođačima.
Da, znam da znate ovu pesmu iz opusa Eltona Johna… Pa onda:
Nastavite sa čitanjem… “Drugi april, neki rođendani rock’n’rolla”
O ljudima koji menjaju svet
Citat dana potiče od jednog od (barem) trojice koji imaju isto ime, a mogli su da kažu to što je rečeno. Što se tiče pravog izvora, ostaviću vas u blaženom neznanju, istom onom u kome ja uživam ove trenutke.
Istorija nas poučava da su oni ljudi koji menjaju svet
uvek ludaci, sve dok ne ispadnu u pravu,
a potom postaju geniji.
John Eliot
Čudno kako samo vreme leti
Danas je na redu pesma jednog majstora u izvedbi dvojice drugih majstora. Možda je ovo definitivna verzija? Ne znam i nije bitno. Slušaj opušteno.
Ovaj soul se uvlači pod kožu mnogo bolje umalo izgubljenje country balade danas malo kome poznatog Donnyja Mauldina, a koju je Willie Nelson onako perfektno ispolirao još pre nego što sam se ja rodio. Al Green i njegova ekipa ne da su napravili novu verziju, nego izgleda da su načinili novi prepis; Lyle Lovett je tu poslužio tek kao perfektni, pikantni začin. Ovo sad zvuči kao da ne može bolje. Pa možda i ne može.
Čar iluzije
Naravno da znamo da su golubovi u rukavima i nišama tog fraka, nije problem da se objasni. Nego je problem da se primeti…
Jedino… Ne kapiram sklonost ovih koji režiraju takve priredbe da se služe maksimalno iritirajućim audio-isečcima. Jedino mogu da pretpostavim da je to sve zasnovano na sindromu tesnih cipela: kad prestane izvedba, prestane i muzika i tada se gledalac oseća duplo dobro.