Author: Grba

Kad Marinko izvuče aduta iz rukava, bolje da budete spremni. Inače, nema posle “puj pik, ne važi”…

Prvi put sam promolio nos iz kuće posle šest dana: prehlada me je izmorila i zatukla živog. Zato je bila stvar preživljavanja: pobeći negde. Kad se bekstvo sastavi sa svetom misijom kumovske pomoći u rešavanju problema, onda to postaje sveta misija.

Marinko me pozvao da mu pomognem u eliminaciji nekog iđoškog zla. Popili smo sve, nije da nismo. Steve Hackett je izvrteo dva puta, bilo je i meze, a saznao sam važnu priču o tome kako se tretiraju gosti u Viminacijumu. Evo, ovako:

Uglavnom, na komadu “slučajno polupane” grnčarije ispisane su neke sentence na latinskom i srpskom, pa to podele gostima tak oda dok biraju ne vide šta piše. Legenda veli da ispis na grnčariji skoro savršeno odgovara onome koje komad izabrao.

Interesantan detalj: Marinkov nadređeni je izvukao komad na kom je pisalo “U laži su kratke noge”. Dobro odabrano, moram da priznam. Mišn akomplišd.

Došao je i taj dan: rashodovanje starog računara.

Svaki treći upgrade mog računara je, zapravo, kompletna zamena, podizanje od nule. Onda se potrudim, pa investiram u bazu koja može dugo da izdrži. Radeći tako, zapravo sam samo triput sebi kupio nov stoni računar (1996, 2002, 2009 – ne računam onaj iz 1991. koji sam izbacio iz kuće 1992). Kada novi računar zauzme mesto, stari ostane još neko vreme – ja sam sujeveran – a bilo je i doba kada su mi bila potrebna dva, pa i tri računara.

Ne ponovilo se.

Više od jednog računara mi ne treba. I laptopa sam se odrekao, kod Jasne je odavno. Ana ima svoj stoni računar (od letos i svoj netbook, onaj koji smo nosili na letovanje). Brat i njegova porodica, sa kojima delimo kuću, imaju svoj računar. Svoj prethodni desktop sam ostavio za neku rezervu, dok mu ne dođe sudbina.

E, pa juče mu je došla. U danu koji je protekao, bio sam hardveraš…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. decembar 2011”

Od boje do senke i nazad: beskonačna tema kojom tek nameravam da počnem da se bavim.

Omašio sam da izađem na kišu – ne zbog neke gužve ili iz lenjosti, nego zato što me još uvek drže tragovi prehlade. Nisam hteo da izlazim bez preke potrebe; a fotkanje zarad projekta “jedna na dan”, koliko god ja to želeo da bude, ipak nije preka potreba.

A gonila me je ideja da isprobam dnevne ekspozicije koje bih uveo u monohromatsku paletu i visoki kontrast; kišno vreme je skoro idealno za tako nešto. Pa dobro, biće prilike za to još mnogo puta, zima se tek priprema. ali, ostade mi misao o tzv. crno-beloj fotki (sa svim sivim tonovima između, pa je onda nejasno šta je tu crno ili belo).

Setio sam se šta ću: krenem da se igram onim drvenim bojicama za koje sam obećao da ću ih često uvlačiti u igru, ali nisam. Ovog puta malo drugačiji rakurs: paleta služi kao zgodno igranje sivim tonovima. Nisam upotrebio prelazak u monohromatski režim, čime Lightroom raspolaže, nego sam prosto skinuo zasićenje boja na nulu:

Kažu da je Humphrey Bogart u filmu “Casablanca” nosio sako nekakve najgroznije ružičaste boje. Navodno, baš ta ružičasta je bila optimalna u paleti rezultatntno sivih, a raspoloživih boja.

Tema je definitivno zarazna i trebalo mi je snage da se obuzdam u postprodukciji. Znate, to se ja, kao, malo i pripremam za ono što bi trebalo da usledi kroz koji mesec: obećao sam sebi da će jedna od prvih sesija sa DSLR aparatom biti šetnja po gradu i izvedba monohromatskih fotki. aj’ živi bili, pa v. To je veliki, veliki mišn. A ovaj mišn je akomplišd, bez po muke.

Za apstraktne fotke uvek ima mesta, zar ne? Prostor za istraživanje je neograničen. A i svima možeš da zavrćeš uši tvrdeći da si hteo da postigneš baš to što si dobio u krajnjem rezultatu. Tako nije bilo večeras…

Nemamo centralno grejanje u kući, a ko nema centralno grejanje, taj ne greje kupatilo, je li tako… A onda, ko leči glavobolju ubrzanom metodom “kafetin + deset minuta tuša” (u refrenu himne se pominje protočni bojler), taj i leti i zimi pored ogledala drži onu spravicu za skidanje vode sa ravne površine, jer se ogledalo zamagli do mere da sa njega curi kondenzovana voda.

Danas nisam mogao da odolim: povukao sam prstom i napravio nekakav glif na zamagljenom ogledalu. A onda mi se učinilo da bi to bilo zgodno da se istraži fotoaparatom… Đavo mi nije dao mira, hteo sam da istražim da li mogu da izvedem čist kadar – pojma nisam imao šta bi trebalo da preduzmem da bih osigurao dobar rezultat.

Boktemazo – ni prostije ideje ni teže izvedbe! Te ugao svetla ne valja, te blic je prejak, te šta je sad, aha, objektiv je zamagljen, čisti ga, te kapljica koju hoću da uslikam prebrzo sklizne, te hoću makro, te neću makro… Idi, bre! Pa toliko se nisam trudio ni oko ozbiljnih objekata!

E, sad ide onaj pasus u kome umetnici objašnjavaju taštinu praznine i kako je ovo uhvaćena nedostižnost suštastva kosmiške tišine jedne pojedene lubenice. Ja tu baš nisam najveštiji, pa ću da preskočim tu temu. Slika je banalna, a ja sam još uvek kilav od prehlade i nešto baš nisam u raspoloženju da uhougodnim rečnikom serem kvake. Verujte mi ili nemojte da je ovo bilo teško uslikati:

Mišn? Ne znam. Šta vi mislite? Možda da uvežbam taj deo postprodukcije koji se odnosi na public relation, pa da mu ga dam po saopštenju, a? Je l’ raspoložen neko da pomogne, a?