Author: Grba

Glugen epopeja 16: Kome ide Telekom (i zašto)

Može čuti nastojalo se, akciju aerodroma koja bi u Srbiji mogli na pitanje zašto! Akciju koja je predsednički izbori austrijski prave socijaldemokratske partije osim tome da li će. Da dobije oko miliona? Ostati oko odsto akcija!

Vlada Srbije ima i glavu i kapacitet da slomi svaki problem.Utvrde procenu vrednosti kapitala rekao je ima veća prava nego. Kaže da to kraja nakon prelaska za kapital i miliona. Srbija su vlada Srbije, podela besplatnih akcija Telekoma u Srbiji. Ukoliko on akcije bivših zaposlenih u Telekomu Srbije koju je u kuću i vidiš tehnički pripremi izlazak na! Na tenderu ponudila miliona prodaje uvek kažemo da i oko sadašnjih na predstojeće izbore ne!

Tada su definisanu ponudu i time tenderu za prodaju odsto u kompaniji zainteresovani samo dobili akcije u vrednosti. Kako je rekao naredne tri godine što akcije Telekoma biti vredne to ne plaća skoro Telekom biti. Akcija mora izvršiti ali ima veća prava nego dobri dali. Jasno će iz svog dela bude okrenut drugi list. Većinski udeo za; i oko sadašnjih to preduzeće traje evra i nije bi bila oko.

Nastavite sa čitanjem… “Glugen epopeja 16: Kome ide Telekom (i zašto)”

Edgar Alan Po – Gavran (8)

 

Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
“Al’ ti kresta jadno visi”, rekoh, “kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?”
Reče Gavran: “Nikad više”.

(nastaviće se)

Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.

 

Nastavite sa čitanjem… “Edgar Alan Po – Gavran (8)”

900

Uh, boktemazo… Toliko sam se zaleteo sa ovim prilozima večeras, umalo da ne primetim.

Ovo je prilog broj 900 na Suštini pasijansa. Još malo, pa punoletni...

Sad bismo mogli nešto i zapevati uz ovo… Da je bar neko piće, nego čaj od mente… Phui.

Nema veze… Tri, četr:

(Oću ja taki šešir!…)

Fotografija dana, 24. oktobar 2011

Opet vežba: mogu li da izvedem ono što sam zamislio? I uzgred: da li je tema dovoljno intrigantna?

Razumem da je lako dostići zasićenje u uslovima malog manevarskog prostora. Ipak, računam da malo vežbe nije na odmet: projekat “jedna na dan” postoji i zato da bih dosegao nivo sigurnosti u izvedbi unapred zamišljenog rada, pa šta god to bilo.

Zamisao je bila sledeća: fotografisaću uključenu baterijsku lampu u uslovima minimalnog svetla, bez ikakvih andrmolja u kadru. Osvetliću lampu belim svetlom, a boju žutog svetla iz lampe ću pokušati da uhvatim. Ako uspem u tome, onda ću naknadno svemu tome dati neku posebnu atmosferu – možda distorziju bele boje ili zrno.

Priprema nije bila teška: šta uradi komad crnog kartona. Za vašu informaciju, ako vam ikad zatreba, potražite u papirnicama crni hamer – za 70-100 dinara koliko ćete ga platiti, u kućnim foto-sesijama je vredan svoju masu u zlatu. Ima hamera i u drugim bojama; nešto mislim, baš bih mogao da kupim celu paletu – ili barem žuti, zeleni, crveni, plavi, oh zaboga, ljubičasti, smeđi… uh… Rainbow

Uglavnom, zadatak je glasio: umem li da izvedem tačno ono što sam zamislio? Moram da se pohvalim: uspeo sam u tome. Pogledajte:

Kako sam ovo izveo? Evo detaljnog opisa.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 24. oktobar 2011”

Noć kojota

Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…

Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.

U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:

 

Dvoje genija u akcijiAh, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…

Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…

Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kojota”

Dizajn kao resurs sreće

Čeprkajući po sajtu TED konferencije, naišao sam na prvo TED predavanje koje sam ikad gledao. I sad moram da ga podelim sa vama.

Don Norman je legenda: njegova knjiga “Dizajn svakodnevnih predmeta” je bestseler i štivo koje svaki dizajner treba da poznaje. Ne zato što će čitalac tako naučiti zanatske veštine o dizajnu – neće – nego zato što Norman zadire u samu suštinu dizajna, a to je zadovoljstvo korisnika. Tu svoju tezu, Norman objašnjava u sferi kognitivnih nauka u kojima drži doktorat, razlažući elemente dizajna na tri nivoa uticaja (visceralni, bihevioralni i misaoni). Kada dizajn utiče na sve te nivoe, onda uspeva, veli Norman. Tada smo srećni zato što koristimo nešto što je uspešno dizajnirano.

Pogledajte ovo inspirativno predavanje Dona Normana iz 2003. godine.

A ako ikako možete, dočepajte se knjige The Design of Everyday Things i pročitajte je. Moglo bi se desiti da neke stvari oko sebe razumete bolje nego pre.

Kako je sve relativno

Neću danas da filozofiram. Ispostavljam vam jednu digresiju. Biće korisno da se prisetite, a ako neko prepozna zašto sam ovo postavio na SP, to je samo bonus.

Piše između redova. Samo treba da pogledate bolje.

– * –

Duško Radović

Bio jednom jedan lav

Mani se mlaćenja mišem. Čitaj pesmu.Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva…

Strašno, strašno!

Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
– tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!

– * –

Eto, vidite kako je sve relativno. Zato nemojte da se plašite tronogih lavova što gledaju na tri oka i slušaju na tri uva, nego ponesite gumicu. Za brisanje.

Changes

Turn the face to strange!

Da ne pričam puno:

Fenomenalno! Apsolutno fenomenalno!

A ako među vama ima onih koji ne znaju ovu pesmu, ne recite nikome (ono “sram vas bilo” vam sleduje svakako… i tako to) nego se brzo uputite, pa se posle pravite blesavi. Može da pomogne matična verzija, ali vi već znate da ja više volim dobre koncertne zapise.

Pojačaj glasnoću!

E, tako. Sasvim prikladno da započnemo radnu nedelju.

A sad na posao.

Fotografija dana, 23. oktobar 2011

Lagan dan, ritam rubato, palačinke s jabukama od popodneva do večeri i trag jedne uspešne foto sesije.

Ustali smo kasno i nismo išli na pijacu. Pa dobro, može i tako: opredelili smo se za najsporiji mogući ritam dana. Vreme napolju je bilo vrljavo, kao neka kišica koja rominja ili stane, teško da oceniš… Storm cloud Da dremaš celi dan i ništa drugo. Sleeping half-moon

E, neću da dremam dok se sprema ručak, rekoh sebi, zgrabih aparat i pravac Blandaš. Kad sam bio tamo poslednji put, pobeglo mi je svetlo; a vlažno vreme mogu da iskoristim da se malo poigram sa jačim zasićenjem boja preko balansa belog u fotoaparatu. I to je bio jedini zadatak za danas; baš me briga da kvarim dan nekakvim vražjim, kako se zoveeeee, da: razmišljanjem. Smile with tongue out

Tako i bi. Proveo sam sat vremena u besprekorno ugodnoj šetnji velikim parkom po tom vlažnom vremenu – nije bila eksplicitna kiša, pa nije smetalo. A ulov?… Nisam poneo torbicu, nego sam strpao nekoliko rekvizita u džep, e za pomoć pri fotografisanju, pa sam natenane radio. I pored toga, eksperimentisao sam, nisam mario da odmah brišem škartove… Prvi put posle ko zna koliko vremena, došao sam kući sa napunjenom karticom od jednog gigabajta – preko 120 ekspozicija (doduše, uz desetak eliminisanih škartova). Ovako neobuzdano slikanje mi se nije desilo odavno; pa dobro, neka. Camera

Dugo sam se pitao večeras koju fotku da izaberem za ovu stranicu; na kraju sam odlučio da to bude baš jedna od tri fotke koje su i napravljene sa namerom da posluže ovoj svrsi. A poneo sam i ključni rekvizit da posluži kao objekat za to fotkanje:

Fotografija dana za 23. oktobar 2011.

To je makro načinjen sa udaljenosti od možda jednog pedlja. Lokomotivu sam postavio na naslon klupe koja nije ofarbana barem 25 godina. Tepih od lišća u pozadini – i to je to.

Šta da vam pričam, znate i sami: mišn akomplišd. Winking smile

A što se tiče cele sesije… Tek treba da uradim trijažu, što neću stići noćas (ili hoću…). Uglavnom, fotke će biti postavljene u galeriju na mom Google+ profilu i pride objavljene na fejZbuku. A biće i novih slika za ikonostas. U stalno rastuću galeriju možete pristupiti ovde.