Author: Grba

Fotografija dana, 6. septembar 2011

Prijatno veče u dobrom društvu, a usput i kadar iz cuga.

I opet nemam šta puno da pričam. Dobar deo dana proveden u radu, celo popodne i deo večeri van kuće. I najzad davno dogovoreni susret sa Nevenom, drugarom koga nisam video, uh, tek nekoliko decenija, a koga večeras nisam hteo da maltretiram za obećani intervju (mada smo mnogo pričali o fotografiji).

I tek usput, jedan point’n’shoot pristup fotki dana.

Fotografija dana za 6. septembar 2011.

Ovo je ćoše uslikano na terasi restorana “Radnički dom” u Kikindi, gde smo Neven i ja svratili da se malčice osladimo roštiljem (toga u Varanasiju nema Winking smile). Dopao mi se kontrast oblika između teksture pozadine (štukatur) i zakrivljenih nosača svetiljki; na stranu kontrast boje. Nije bilo nikakvo iskušenje, malo sam se poigrao sa svetlom u doradi – i to je to. Mišn (not) akomplišd: fotka nije unapred pripremljena kao ideja, ali zato nije ispala loše. Hot smile

Pastoralna bajka

Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…

Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.

Fale ovce na slici, ali to valjda umete i sami da zamislite.

Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.

Nastavite sa čitanjem… “Pastoralna bajka”

Happy Birthday, Mr Waters

Danas je 68. rođendan Rogera Watersa. Aj, pa konjino matora, neka ti je sa srećom: dobrog zdravlja ti želim. I da sad malo smanjiš doživljaj: ova turneja je bila super! Pride smo zaboravili na gluposti koje si pravio…

Roger Waters: Happy birthday!Svaki pažljivi posetilac Suštine pasijansa koji rock muziku prati iole ozbiljno, setiće se da je Roger Waters jedan od osnivača grupe Pink Floyd. Nakon nezapamćeno velikog uspeha albuma Dark Side of the Moon (1973), u čijem kreiranju je njegov rad bio ključni u svakom smislu (autor kompletnog teksta i skoro svih muzičkih motiva), malčice je skrajnuo. To se još nije baš toliko primetilo na velelepnom albumu Wish You Were Here (1975), ali je postalo prilično jasno na albumu Animals (1977), koji može da se nazove poslednjim homogenim delom Pink Floyda kao pravog, autorski istrajnog benda koji stvara u sinergiji.

Naime, posle toga su počeli eksplicitni ego-tripovi Rogera Watersa koji su zamalo ukopali bend za sva vremena.

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, Mr Waters”

Fotografija dana, 5. septembar 2011

Današnja fotka nije bitna za učenje o fotografiji. Danas je na redu fotka koja je memento.

I kao što ste već saznali ranije, danas je 65. rođendan Fredija Merkjurija. Pa sam se onda setio da bih mogao da izvučem ploču “Live Magic” od grupe Queen. Ne da je slušam: čak nemam instaliran gramofon u kući, poodavno. Tu ploču sam kupio sa jednim i samo jednim razlogom: da sačuvam ulaznicu sa koncerta grupe Queen koji sam pohodio u Budimpešti jula 1986. Zalepio sam ulaznicu u središnji deo omota i tamo je sad čuvam (slično sam uradio i sa ulaznicama sa koncerta Davida Bowiea 1990. i Stonesa 1995 – mada je album Stonesa bio CD “Voodoo Lounge”, a ne vinil).

Fotografija dana za 5. septembar 2011.

Elem, ništa specijalno: štric fotoaparatom, transfer, izrez, sređivanje histograma i konverzija. Kao da je to nešto za priču… Hot smile Mišn akomplišd!

Google u slavu Fredija

Dobar dan da se setimo najboljeg pevača kojeg je rock’n’roll ikada imao.

Freddie Mercury, pevač grupe Queen i, izvesno, jedna od najharizmatičnijih ličnosti u kompletnoj istoriji rock provenijencije, rođen je na današnji dan 1946. godine, pre tačno 65 godina. U to ime, Google je napravio doodle koji je flash spot.

Google obeležava 65. rođendan Fredija Merkjurija

Samo kliknite na današnju sliku na naslovnoj stranici za Google upite; ako ovo čitate posle 5. septembra 2011 (po US vremenu, dakle nakon 9 ujutru 6. septembra), potražite taj doodle u matičnoj kolekciji.

Prvi klik pokreće animirani spot Don’t Stop Me Now. Deder, da se prisetimo velikog hita; zavređuje tri i po minuta pažnje.

Ako na Google stranici ponovo kliknete na spot koji svira, bićete prebačeni na upit o Frediju.

Ovaj slučaj je odredio šta će danas biti fotografija dana. Malo ću da vas draškam svojim primerkom ulaznice za koncert grupe Queen na Népstadionu u leto 1986. godine. Ne samo da sam bio jedan od 100.000 prisutnih na tom koncertu, nego sam jedva ostao živ u “kazanu”. Eh, onda se to moglo; danas sam više nego duplo stariji…

Ali, upadoh u digresiju…

Freddie je otišao 24. novembra 1991. Bio je žrtva svog načina života: nije bilo rešenja za tu paku bolest onda kao što je nema ni sada. Ostaće upamćeno da je od zvaničnog saopštenja, u kome  je Freddie objavio da boluje od AIDS-a, do časa smrti prošlo jedva nešto preko 24 sata. Ostaće zabeleženo i to da su ga lešinarili rođeni prijatelji iz benda. Ali, to je neka druga priča.

Voyager 1, 34 godine kasnije

Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.

Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).

Trideset četiri godine kasnije, na ivici Sunčevog sistema, uređaji još uvek funkcionišu...

Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću Golden_Recordna dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. Nerd smile Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…

Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.

Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.

Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).

Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…

Fotografija dana, 4. septembar 2011

Ako se prilika ne zatekne u toku dana, zateći će se pre kraja dana. A usput se nađe čak i neko iskušenje…

Dan je bio dug, bavio sam se sa stotinu stvari, od kojih je najzanimljivija bila dugo očekivana poseta porodice prijatelja iz Zrenjanina. Prilike za fotografisanje su bile mnoge, ali se nisam laćao aparata: odveć mi je prijalo da se malčice opustim; u opuštenoj atmosferi druženja i čavrljanja na 99 tema (a sve neobavezne), fotoaparat neće smetati, ali neće ni pomoći previše. Zato nisam hteo da fotografišem čak ni špikovani srneći but, što je bila predstava za oko koliko i za čulo ukusa.

Prilika će se uvek desiti, kad vam kažem, samo valja biti pripravan za nju. Otvorim kapiju da uvezem auto u dvorište, a tamo ispod oraha – jedan Fića, pravi pravcati. Znam ga, to je vozilo iz tazbine mog brata, ponekad je tu kad krenu neke ojlala-kombinacije.

Rešim da fotografišem mališu, ali tu se ispreči nekoliko prepreka. Najpre, bil oje previše mračno za fokusiranje i kadriranje. Onda, bilo je tesno, što je otežavalo kadar: Fića je bio previše blizu bratovom Kadetu, a kako sam ja postavio svoj Punto, nije bilo ni mesta za neko taktičko kretanje. Mogao sam da rešim oba pitanja: bar dva svetlaj sam mogao da upalim odmah, a pride i da napravim razmake tako da Fića ostane čist za kadar.

E nećeš, rekoh sebi: ili ćeš se snaći sa onim što imaš ili ćeš odmah spakovati fotoaparat i naći nešto drugo za slikanje. U poslednje vreme nisam sklon odustajanju, pa sa mse uhvatio u koštac sa problemom. Rezultujuća fotka, izabrana među dvanaest ekspozicija:

Fotografija dana za 4. septembar 2011.

Gomila pouka iz fotke, čak i pored greške…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. septembar 2011”

Kako sam se skinuo s kafe

Nekada sam bio poklonik slogana “There is no such thing as too much coffee”. Danas sanjam doba kad sam tako mislio. Ovo je ispovest bivšeg kafomana.

Ima skoro dve godine da sam prestao da pušim. Razloga je bilo više: prestao sam da vidim ikakav smisao u duvanu, a bilo je i razloga zdravstvene prirode koji su sugerisali da bih mogao da se okanem. Tako i bi, i to bez po muke. kako sam prestao, tako nisam više ni pomislio na duvan… Lažem: od onda, u tri navrata sam pušio cigare (tj. tompuse), ali osim što ne ubrajam tu bahanaliju u redovne poroke, pride nalazim da je OK jer je retko i nije promenilo moj stav prema duvanu; to pućkanje je više hedonistički doživljaj nego što je realno uživanje duvana.

Količine kafe koje sam unosio u sebe su bile epske.Još od tog doba, stalno sam mislio i stalno izvrdavao da barem smanjim količinu kafe koju unosim u sebe, ako ne i da prestanem da je pijem. Srce mi nije baš u idealnom stanju, pijem lek protiv nekontrolisanog lupanja (što mi se sve češće dešavalo), a količina popijene kafe je samo dodatno provocirala taj problem.

Međutim, bio sam razvio sklonost ka kafi koja se kosila sa narkomanskom ovisnošću. Barem ja to tako danas zamišljam: bio sam velemajstor za milion opravdanja zašto bi baš sad trebalo opet popiti kafu, pa taman i da su sitni noćni sati, a da sam prethodnu kantu kafe popio pre sat vremena. Odneo đavo šalu, postalo je jasno.

A onda sam pogledao TED predavanje na temu “Probajte nešto novo tokom 30 dana“. I to je bila ona inicijalna kapisla koja mi je bila potrebna.

Nastavite sa čitanjem… “Kako sam se skinuo s kafe”