Author: Grba

Posebno su mi drage one fotke koje se dese slučajno. Incidenti, da kažem drugačije. Meni ne treba preveliko podsećanje da fotoaparat treba uvek da bude blizu.

Oko podneva sam se spremio na ranije zakazanu kaficu sa Marinkom i Lukom negde na trgu. Popismo mi tu kaficu, a da fotoaparat nije izvađen iz torbice. Po razlazu, nisam otišao kući. Ama, nisam se davno prošetao gradom, beše mi ostalo još 40 minuta plaćenog parkinga, pa rešim da napravim krug po trgu, neobavezno i po sistemu “noga pred nogu, pa kad stignem”.

Usput sam razmišljao šta bi mogla da bude fotka dana; nijedna ideja mi nije pala na pamet, a osim toga, sunce je bilo visoko i oštro, sa senkama koje ne dozvoljavaju valjano slikanje. Pa dobro, u dva popodne nisam ni očekivao da je vreme primereno za foto-sešne… Dok nisam izašao na deo trga u strogom centru.

Izgleda da je tamo bila neka pokazna vežba vatrogasne jedinice: jedan crveni kamion sa merdevinama, pride jedan antički kamion sa starom vatrogasnom opremom, a po trgu tragovi pene i praha… Bilo je očigledno šta se dešavalo tokom prepodneva.

Taj stari kamion mi se učinio zanimljivom. Rekoh već: svetlo je bilo nemoguće. Ali ja sam tad bio tu, kamion je bio tu preda mnom. Trenutak istine: fotka ili škart, nema puno priče. Ako svetlo bude loše, pomislim, povadiću sve boje sa fotke osim crvene, udariću neki besan kontrast, pa ću dobiti možda čak i zanimljivu sliku. I izvadim fotoaparat, pa tras tri ekspozicije. I to je bilo sve. A posle obrade, rezultat je ovaj:

Da, svetlo na fotki je bilo loše (obrati pažnju na senke); morao sam da pobegnem u neku obradu da je spasim. Uradio sam tačno to što sam isprva zamislio: ostavio sam samo crvenu boju, ostale spustio na nulu; malo pojačao kontrast… I tu je počela sledeća patnja: šta god da sam pokušavao, slika prosto nije “radila”. Kombinacija monohromatske slike i crvenih detalja nije uspela. E, onda sam se setio da postoje neke varijacije kvazi-sepije među predlošcima, pa pokušam to. Uspeh je bio skoro momentalan, mada sam morao da doradim fotku ručnim uklanjanjem nekih “iscurelih” boja. Pride je radio i Photoshop, gde sam popravio histogram i još malo smanjio ukupno zasićenje boja. Ovo je bila igra sitnih podešavanja, a bilo ih je toliko da sam izgubio trag šta sam sve uradio…

Kako god, ova slika bi vam se sigurno dopala po principu “ova je zaista bolja” kada biste videli kako izgleda ono što sam uslikao. Meni se dopada svakako, a pride imam fotku uhvaćenu po lošem svetlu i spasenu da ne bude odbačena. Dakle, mišn akomplišd.

Može li fotografija da zamiriši? To je bio zadatak dana. Ja sam subjektivan, pa mi vi recite da li sam uspeo.

U bašti iza kuće ima nekoliko drva voćki; otkad znam za sebe, tamo ima krušaka. Jedna od njih rađa one kožaste plodove koji se teško jedu kad su sveži, ali koji zamirišu zimi ukoliko se sačuvaju do tada. I tako odavno: pamtim da sam bio možda petogodišnjak, kao Marko sada, kada je ta kruška prvi put rodila tri ploda, a ja sva tri ubrao. Jednu krušku sam zadržao za sebe, a dve odneo devojčicama u komšiluku…

Nekako je podrazumevano da se kruške prosleđuju meni. Da li ostali ukućani ne vole da ih jedu kao što ja volim ili neće da imaju posla sa osvedočenim baštenskim grizlijem u koga sam se pretvorio poodavno, tek – od juče na stolu u trpezariji stoje četiri kruške. Pa ko bi mogao da odoli: pre gozbe, danas za užinu, najpre sam ih fotografisao.

Sesija je bila jednostavna: postavio sam crni hamer na sto, oslanjajući jednu stranu na stolicu tako da prekrije pozadinu po visini; blago savijanje je obezbedilo da nema preloma svetla. A svetlo je kombinacija prirodnog (difuzno, kroz prozor sleva) i veštačkog (LED svetlo u desni poluprofil). Obrada je bila rudimentarna i svela se na blagi izrez, tek-tek popunu svetlom da ubijem senke i pažnju prema kontrastu. Jedini rigidan korak: potpuno sam skinuo plavu boju kao nepotrebnu, odbacujući tako “prljavi” deo boje sa LED svetiljke.

Uzgredna beleška: sasvim slučajno, posle neke manipulacije fotoaparatom tokom prepodneva, beše ostalo da se like čuvaju kao JPG, a ne kao RAW; nemam običaj da to proveravam jer JPG nikad ne uključujem u režimima koje koristim. Uglavnom, nije bilo bogzna kakvog problema zbog toga, jer sam slikao u kontrolisanim uslovima, sporom ekspozicijom i sa malog tronošca. Ali, bilo je primetno da ne raspolažem dinamičkim opsegom na koji sam navikao. Zbog toga sam imao priličnih problema da izvedem jedan eksperiment sa namernim prezasićenjem boja, te sam na kraju i odustao od igranja u tom smeru. Boje koje vidite na slici su potpuno verne originalu. Sa te tačke gledišta, mišn akompolišd.

[EDIT: “akompolišd” umesto “akomplišd” deluje kao da sam pravio kompot od ovih krušaka. Zaboga, nisam: ja samo jako volim da grešim pri kucanju i to je sve.]

Ali, prava misija je bila u nameri da u vama izazovem želju da pojedete ovu žutu krušku. Jesam li uspeo?