Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Količina socrealističkog optimizma u ovoj sekvenci je tolika da je to nepojmljivo. Ajd’ lepo da svi šta je drug Tito naredio, da posle ne bude da sam ja to rek’o. A kad drug Tito naredi, ima da se gine uz pesmu i juriš!…
A ko preživi, poslaćemo ga posle na Sremski front.
Ovo je bilo onako, na ivici. Više inat nego potreba, a više potreba nego uživanje. Desi se i to…
U danu koji je za nama, načinio sam ukupno jednu fotografiju… Tačnije jednu ekspoziciju. Radio sam celog dana kao ludak, nakupilo se dosta posla na tri vode (doslovno) i za zezanje nije bilo vremena. Uveče su nam u poseti bili prijatelji, trpeza je bila šarena i u jednom času sam ugledao ovo:
I da znate da sam zadovoljniji rezultatom nego što sam mislio da ću biti. Reći će neko “ala ga je ošljario”. Moj odgovor je demagoški: “jesam; a sad da vidim vas”. 
Šalu na stranu: mogao sam da slikam još, imam i rezervnih tema na lageru koje sam mogao natenane da odradim pre ponoći, nego sam se pitao baš to: šta će ispasti ako uslikam samo jednu jedinu fotku, po principu “to je to, vadi se kako znaš”. Boktemazo, ja sad ne mogu da se setim jesam li izveo ovako nešto otkad sam pre tačno četiri meseca pokrenuo projekat “jedna na dan” – mislim da nisam. Sa te tačke gledišta, bez obzira na trivijalnu fotku (koja, pak, ima zanimljiv bokeh u pozadini), ja sam uspeo u nameri. Ergo: mišn akomplišd, a da nisam ni verovao da će biti tako.
A čokoladni rolat je bio… Brate, jedeš dok ti uši ne prozvižde, a onda jedeš i dalje dok ne prestanu da zvižde…
Gospodo političari, način na koji silujete srpski jezik mi se gadi.
Ovo sam čuo nekoliko puta u prethodnih nekoliko dana, i to usput. Šta bi bilo da sam još i gledao neke vesti, pitam se. Uglavnom:
(bla bla bla) …preko mosta koji razdvaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice….
Gospodo političari, pričate gluposti. Reke razdvajaju, a mostovi spajaju. To je toliko jednostavno razumeti da je dodatno objašnjenje izlišno.
Kada budete naučili razliku između razdvajanja i spajanja, možda čak i postanete sposobni da rešite probleme za koje ste zaduženi.
Kreteni.
Ovaj kratki film ima samo blagu asocijaciju na skoro-pa-istoimeni legendarni film Andreja Tarkovskog i nemojte ga gledati tako. Pre bi trebalo da asocira na onaj film, kako se zvaše, gde se Arnold Šrafciger mota sa nevidljivim vanzemaljcem po džungli. Ali i to je tek samo blaga asocijacija.
Ovaj film je inicijativa dva mlada momka i predstavlja pokušaj da se sačini koherentna filmska produkcija. Što se mene tiče, uspeli su u tome.
Večeras mi je minimalizam bio po volji: uspeo sam bolje nego što sam očekivao da ću moći.
Već nekoliko dana se kanim… Na terasi u mojoj kući postoje neke sajle ispod pokrivene terase. Tu se suši veš kad pada kiša, a nešto je bitno da se osuši. Pre neko veče, ulazeći u kuću u sitne sate, upadne mi “u kadar” štipaljka ispred kugle koja osvetljava prostor ispred terase. Odmah sam zamislio da bi to moglo da se izvede kao silueta, ali ta misao mi je brzo pobegla.
I tako beše sve do danas, kad sam na jednom foto-portalu video nešto slično. Doduše, silueta je bila ocrtana ispred nekakvog izloga ili prozora, ali svelo se na isto. I opet bih zaboravio na to da se nije ulučilo da iz posete prijateljima stignemo kasnije nego obično. I tad sam se setio. Skočio sam po fotoaparat i dao se u akciju. Nije išlo baš lako, ali dve ili tri ekspozicije su se pokazale kao moguća rešenja. Doduše, već sam znao da će morati da padnu jake makaze… Rezultat je sledeći:
I da znate, baš mi je fotka ispala po volji. Trik sa ovakvom scenom: šta se ne vidi, naslućuje se i vaš posao je da zamislite to. Mišn akomplišd.
Osladilo mi se da lovim vinsku poeziju. Čak mi žao što sad nemam dovoljno vremena da preturam po biblioteci. Ali, mogu po sećanju.
Večeras ćemo se setiti Vladislava Petkovića Disa, njegovog burnog i kratkog života, kao i njegove možda najbolje vinske pesme.
Ko bude pametan i dobar, čeka ga i nagrada na kraju priloga.
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Citat dana, sročen u vidu pitalice, dolazi posredno preko druga na fejsbuku, a autor je… ko zna ko. Što reče Peđa, narodni pripovedač… 
Zašto narodnjaci prodaju najviše CD-ova? Ovi što ih slušaju ne umeju da iskopiraju.
Narodni pripovedač
(via Peđa Supurović at FB)
Možda bih se i nasmejao, ali ne mogu da se smejem istini ma kako tužna ona bila.
Da, o štetnosti. Misli čovek na vrhunski sport, onaj koji sportiste tretira kao vrhunski odgojenu marvu za postizanje rezultata.
Nemam nameru da prejudiricam bilo šta ili da se stavim na ovu ili onu stranu. Ovo vam predstavljam manje-više tek kao kuriozitet, jer mi je Ljubodrag Simonović Duci odavno pao ispod radara i nisam imao pojma ni da li je živ, Bože me prosti. On je očigledno veoma emotivan dok priča na ovu temu, a slutim i da ima razloga za to. Da li se slažete sa tim ili ne, ne pravim pitanje dok god uopšte imate sopstveno mišljenje.
Uostalom, marketing u sportu je jedan od pet najunosnijih legalnih poslova na svetu. A da li je legalno baš sve što okružuje taj biznis, možemo da se pitamo.
Dakle, pogledajte ili nemojte. Ako posle tri i po minuta ne možete više, prekinite i nemojte da se mučite.
Večerašnja fotka je, u neku ruku, posledica one jučerašnje…
Nema mnogo da se priča. Njuškao sam okolo i našao brdo besplatnih preseta za Lightroom i naspelo mi da se igram njima. Ovo je prosta vežba: znajući da ću upecati trivijalan snimak, dao sam sebi u zadatak da primenim neki preset i nešto malo obrada. Namera je bila da pokušam trivijalno da učinim zanimljivim, možda u nekom kontekstu koji ovog časa ne postoji.
A što se trivijalnog tiče, od ranije imam dežurni motiv, setićete se jedne od prvih fotki u nizu projekta “jedna na dan”: bandera sa svetiljkom na ulici blizu moje kuće. Evo je opet, iz drugog ugla.
Vežbica je uspela. Čak je i fotka na neki način zanimljiva… ali, ja ovde nisam objektivan. Ne, ne brinite da bih insistirao da je fotka iole važna.
Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.
Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.
Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.
Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. 
Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.
E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!