Author: Grba

In memoriam: Dušan Janićijević

Dušan Janićijević (1932 - 2011)U danu za nama, stigla je vest o smrti još jednog štićenika boginje Talije.

U danu kad je Olivera Marković sahranjena u Aleji velikana, otišao je Dušan Janićijević, sjajni glumac. Imao je 79 godina, a upokojio se u svom rodnom selu Gornje Grgure kod Blaca.

Agencijske vesti možete naći na info portalima; sve su iste, pa pogledajte bilo gde, recimo ovde. Bilo bi čestito da su pripazili oko imena sela, ali to je sada manje bitno.

Pamtim ga kao sjajnog, karakternog i veoma ozbiljnog glumca. Sasvim slučajno, pre nekoliko dana, setio sam se njegove malene, ali fenomenalne uloge ćopavca u filmu “Vreme čuda” (ovde, pa ovde… “Pogodi ko te udari, gospode!…”). Danas sam se setio i epizodne uloge u filmu “Hajduk” (link za to nisam našao; ali, ako ste gledali film o hajduku Ivanu Kondiću, setite se replike “A šta ima mene da pozdravlja, pizda mu materina!”, nakon čega gospodin načelnik policije počinje da povraća).

U sećanje na sjajnog glumca koji je bio u stanju da reši najteže moguće uloge, ma koliko one bile male (jer nema malih uloga – ima samo malih ljudi), nalazim jedan insert koji nije lak za gledanje; nije bio lak ni za izvedbu pred kamerom, setite se toga dok budete gledali.

I kakva koincidencija: obratite pažnju na muzičku frazu u pozadini. Svakako ćete se setiti koji velemajstor to peva.

 

Slava velikom glumcu.

Pogodio ga iz prve

Nekad sam bio mlad i jak. Sad sam samo "i".Citat dana dolazi od najpoznatijeg robot-guvernera austrijskog porekla na svetu.

 

Mislim da je gej brak nešto što treba da se desi između muškarca i žene.

Arnold Schwarzenegger

Aktuelna glasina kaže da je Švarcenegggger pred razvodom, što je, kako bih rekao, baš-baš informacija koja me odaaavno nije zanimala, pa sam sad osobito zadovoljan što imam podatak više koji ću nekako pokušavati da zaboravim.

Nastavite sa čitanjem… “Pogodio ga iz prve”

Akinator, novo mesto za zamlaćivanje

U slučaju da ste preterali sa produktivnošću, evo načina da malo razbijete taj trend.

Duh iz boce pogađa ličnost koju ste zamislili.Akinator je veb igračka koja pogađa ličnost koju zamislite. Idite na adresu www.akinator.mobi i probajte: igrajte pošteno, pa ćete se možda iznenaditi.

Sinoć sam probao; nisam baš brojao, ali sve koje je uspeo da nađe, našao je u manje od dvadeset pitanja. Tek jednom ili dvaput, u petnaestak pokušaja, prvi put je izbacio pogrešnu osobu. Evo, sad sam zamislio onog tenisera iz reklame za banku – nisam mogao da se setim kako se zove, pa kad je ovaj promašio jer je predložio Đokovića posle dvanaestog pitanja, nastavio je još šest dok nije izbacio sliku Viktora Troickog.

Uspeo sam da zeznem Akinatora samo oko jedne ličnosti: nije znao ko je Tom Sholtz. A nije da nije, izbacio mi je barem četvoricu gitarista dok nije odustao i zatražio pomoć.

Akinator je, u neku ruku, generator beskorisnog znanja. Ali, da ne potpirujem, jer je to tema koju niste uspeli da pročitate između redova.

Lepe (uglavnom) i glupe (skoro sve)

Zašto ovo mora da bude arhetip, nikad mi neće biti jasno: pronađu krdo lepotica i onda od njih traže mišljenje o stvarima koje su apsolutno irelevantne za njihovo učešće na konkursu lepote.

Dakle, treba li da postoji matematika u školama?

 

Obratite pažnju na curu iz Vermonta.

(Via)

P.S. Da, ovaj post kasni. Noćas sam sačuvao draft umesto da publikujem prilog u zakazano vreme. Eh…

Fotografija dana, 4. jul 2011

Bavljenje fotografijom je savršena terapija za napaćeni nervni sistem.

Šta da vam kažem: imao sam tri plana za izvođenje fotke dana, a desio se četvrti, za tri koplja bolji od svih zamišljenih. Dakle, stan kod čike i nine je savršeno utočište za Marka i Kaću. Oni se kod nas ponašaju savršeno, znajući šta mogu i šta ne mogu, a njihove kreativne igre predstavljaju zabavu i za nas kao posmatrače.

Jedna stara šahovska garnitura predstavlja poseban ugođaj za Marka. Ne, ne bavi se samim šahom, nisam ni pokušavao da ga maltretiram na tu temu, nego on ređa figure po tabli u neobičnim konfiguracijama, igrajući neke ratne igre koje je sam zamislio i koje su njemu po volji. Tokom popodneva se igrao bar pola sata u predsoblju, tačno tako da mogu da ga vidim. U jednom času sam prekinuo svoj rad i posmatrao ga dugo; a onda sam ga sa svog mesta pitao “A je l’ mogu da te fotografišem?”. Nije ni podigao glavu: “Mofe!”, reče i nastavi da se bavi svojom igrom. Pukao sam desetak ekspozicija, a on se ponašao kao da me nema (čak i pored blica). Savršen model, šta da kažem.

No, nema mnogo od Marka na ovoj slici; tek ruka na koju je bio oslonjen.

Fotografija dana za 4. jul 2011.

U času ove ekspozicije, Marko je držao jednu figuru u vazduhu. Mislio sam da ga uhvatim u času kad je spušta, ali to nje uspelo kako sam zamislio, pa sam ipak odabrao ovu varijaciju, e zbog teksture popucalog laka, što se dobro vidi čak i na ovoj umanjenoj fotki.

Ovde sam primenio neki od preseta za izbleđivanje fotke; posle sam pešice menjao neke sitnice. Nisam previše pazio, nego sam radio po slobodnom nahođenju dok nisam odlučio da je bilo dosta. Just kidding Što bi rekli u sportskom pregledu: mišn akomplišd.

Ustajte, vi na zemlji kleti

Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…

Na svakog partizana u NOB je dolazilo po pedeset Nemaca i dva svedoka.Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.

Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.

Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…

Nastavite sa čitanjem… “Ustajte, vi na zemlji kleti”

Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija

Iliti: zašto se masovna histerija pružala zemljom Srbijom tokom jednog dana (a i sledećeg) nakon što je jedan teniser pobedio u Vimbldonu

Sve je počelo kad sam hteo da provedem nedeljno popodne u čitanju National Geographica, prijatno utabačen na krevetu, negujući stomačinu posle nedeljnog ručka. Prekinuli su me toliko puta da su na kraju u meni ubili svaku želju za čitanjem. Ne bi to ni bio toliki problem, nego televizor je bio uključen i proveo sam pet minuta blenući u program. A tamo su se izmenjivali ludaci na ulici i ludaci u studiju, svi se ponašajući kao idioti nakon što je onaj teniser pobedio na najuglednijem turniru u ovom mondenskom sportu.

Napomena: Mondenski sport, mondenska disciplina, mondensko bavljenje, ne zanima me uopšte koja fraza (od ovih ili nekih drugih) je najbolja da opiše sve to. Kada nekim sportom ne mogu da se bave sva deca iz komšiluka zato što nemaju novca za opremu i pristup terenu, ja to ne priznajem kao sport, pa da je stotinu puta olimpijski.

Kad ne paziš, pojede te crna rupa. Kakve to veze ima sa tenisom? Čućete.Elem, zatekoh se u limbu između dremeža i budnog stanja i dozvolih sebi da me usisa crna rupa. U tom talasu slabosti, desilo se tačno ono što nije trebalo da se desi: dozvolio sam sebi vrhunski luksuz da se iznerviram. U talasu gluposti koji je nastao u mojoj glavi, dotukao sam ono malo preteklih mentalnih kapaciteta na način koji je po vrednosti sasvim uporediv sa televizijom: dao sam sebi slobodu da raspravljam na istu temu na fejsbuku.

Upadam iz digresije u digresiju, ali ne mogu da odolim: čak sam doživeo da neko sa tri meseca iskustva na fejsbuku pokušava da mi objasni socijalni okvir tih rasprava, a zatim da ne odustane od svoje programirane priče ni nakon upozorenja da ja u modemskim komunikacijama imam dvadeset godina iskustva… A dok neki misle da je to normalno, ja i dalje ne mogu da pridam značaj raspravama sa ljudima koje nikad nisam pogledao u oči, a pogotovo ne mogu to da učinim tokom rasprava.

Rasprave su nebitne, nego mi je postalo zanimljivo svo to urlikanje i dranje. Video sam ponovo neke snimke iz nekog beogradskog kafića, a zatim i snimak sa neke terase u Grčkoj koju je okupirala pivska bratija (dok su žene sa decom stajale oko terase i bespomoćno posmatrale svoje muževe kako se ponašaju kao gorile). I tad mi se najzad ukazalo šta se to zaista dešava.

Nastavite sa čitanjem… “Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija”

Noć lampiona

Ovo nisam video na vreme: ovako su u poljskom gradu Poznanju obeležili veče dugodnevnice.

 

I da parafraziram jednog komentatora: ajd’ što je to bila noć lampiona, nego je to sigurno bila i besana noć za vatrogasce…

Glava 44: Moskva – Petuški. Nepoznat prolaz.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiA kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.

Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.

– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…

Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…

Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.

Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine

Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo "U" i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)