Author: Grba

Jim Morrison: danas četiri decenije

Danas je 40 godina od smrti Jima Morrisona. To je godišnjica koju Google neće obeležiti…

Moram da budem pošten: nisam fan muzike grupe The Doors. To, pak, ne znači da ih zbog toga odbacujem iz rock’n’roll ikonografije (to činim samo sa onim belosvetskim folirantima “U dva”, oni su zasad jedini na mom spisku za odstrel) a kamoli da bih zbog toga smatrao da je Jim Morrison ostavio išta manje od veličanstvenog nasleđa. Jedini album grupe koji zaista volim da slušam je Absolutely Live, ali ja svakako imam poseban pik na žive albume i dajem im malu, ali primetnu prednost u svojoj fonoteci.

Neću da izvlačim biografije, neću čak ni da solim o radovima grupe. Ajmo malo po video klipovima, a prisetiću se samo jedne anegdote. Ali, za početak da izvučem onaj klasični TV snimak. Ovo je bio čas kad je perspektivna grupa postala mega-grupa.

Nastavite sa čitanjem… “Jim Morrison: danas četiri decenije”

Fotografija dana, 3. jul 2011

Opet cveće. Ima se, može se…

I kao što rekoh onomad, moja tašta je velemajstor za cveće, baštensko i sobno bilje. Onoliko vrsta izvanrednih primeraka bilja možete videti samo još u bolje opremljenim cvećarama i botaničkim baštama. Ama, kad nekome ide nešto, nema puno da se priča.

Tek, upadosmo na standardnu nedeljnu kafu posle pijace, kad u dvorištu:

Fotografija dana za 3. jul 2011.

Jasna mi je odmah izdala direktivu da se vratim do kola po fotoaparat, a ja sam postupio po načelu “teško žabu u vodu naterati”… Hot smile

Kuriozitet dana, meseca i godine je taj što Zorka nije mogla da se seti kako se taj cvet zove, što je, čini mi se, prvi takav slučaj u 25 godina. Pa, ako neko zna kako se zove ova luda biljka, ne bilo mu teško da podeli to sa mnom i ostalim posetiocima ove stranice.

Glava 43: Petuški. Kremlj. Spomenik Mininu i Požarskom.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiIskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se.

“Ne, ovo nisu Petuški!… Ako je On – ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas, znam da ovamo nije nijednom pogledao… A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega…”

“Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamenova počivao, tamo sam i mnogim dušama primećivao pepeo i dim Njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo.”

Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je bio Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe čuo bat gonilaca – uspeo sam da pomislim: “Ja, koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan – ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada – kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!…

“Nedokučivi su Tvoji putevi…”

…

A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Auto-baksuz

Kako bi vam se činilo da ostanete bez volana pri punoj brzini? Ovaj je dostigao jedva 203 milje na sat (štogod preko 326 km/h)…

 

Opalac! Dok voziš mašinu od 1600 KS, sigurno ne želiš da ti se tako nešto desi. Surprised smile Mada, bezbednost je dobro projektovana u ovim glupim i beskorisnim vozilima. Ovde možete videti kako izgleda kad se vozilo otme kontroli i dođe do udesa. Vozaču nije bilo ništa.

(Via)

Fotografija dana za 2. jul 2011

Ove teme se ne bih ni setio da nisam bio žedan i da nije zazvonio telefon…

Kada fotografija funkcioniše na granicama svetla, dobijaju se razni efekti. Najpoznatije su tehnike low key i high key, gde postoji taman subjekat na tamnoj podlozi, odnosno sjajan subjekat na beloj podlozi; tada se subjekat utapa u pozadinu, a posmatrač često “mentalno dodaje” ono što fizički nije zabeleženo. To su jako zanimljivi, uglavnom izuzetno sugestivni motivi i voleo bih da se pozabavim njima. Za to su potrebni “malčice” ozbiljniji uslovi nego što ih sada imam; neka ta tema pričeka do neke druge prilike.

Zato mi se ponekad ukaže prilika da se poigram sa nečim sličnim tim graničnim tehnikama, a to je kombinacija stakla koje se utapa u pozadinu. O tome sam čitao u nekim časopisima i nadao se da ću biti u prilici da se iskušam… Ali, blesavo je čekati priliku, nego se ona napravi. Upravo to se desilo danas dok sam punio čašu ledom.

Pošteno, nisam odmah pomislio na prigodu; ali, telefon je zazvonio, ostavio sam led u čaši pre nego što sam sipao sok od jabuke i kad sam se vratio, ugledao sam scenu koju sam hteo da istražim fotoaparatom. Dodao sam plavi papir, sve sam aranžirao ispod kuhinjske neonke, pa sam za manje od dva minuta zveknuo desetak ekspozicija koje sam potom istražio kroz Lightroom. Rezultat:

Fotografija dana za 2. jul 2011.

Sama scena nije toliko tamna, nego sam je ja namerno zatamnio (selektivno zatamnjenje plave boje) i na kraju obrade sam još dodao vinjetu da pojačam efekat. Išao sam do granice logičnog, toliko da se izgubi što više od atributa siluete čaše. Nadam se da su vam monitori pravilno kalibrisani ili barem pristojno osvetljeni; u suprotnom nećete videti pravilno sve detalje.

Dvoumio sam se da li da uklonim odsjaj na bočnoj strani čaše, ali sam odustao od toga; dovoljno je i ovako. Na većoj verziji fotke se bolje primeti tekstura kondenzovane vode, što je zanimljiv efekat, ali nije dominantan, pa nije važno da ga ovde i sada ističem. Kako god: mišn akomplišd.

Otišla je diva

Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.

Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.

 

Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.

 

Slava ti, Olivera!

Uhvaćen na delu

Imam jedno pitanje za onog, kako mu ime, što je stručnjak za eksperte.

Fotografija je maznuta odavde: http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/263008/Dinkic-Stranke-namestaju-konkurse-za-direktorska-mesta -- doduše, tu elipsu sam ja dodao.

Elem: Dinkiću, da li si ti to ukrstio prste? Aman, bre čoveče! Pa učini barem neki, poslednji pokušaj da nas uveriš u svoju istinoljubivost.

A ne ovako.

Usput pozdravljam sve kikindske funkcionere koji su dozvolili sebi luksuz da ih ovaj vodi. Pogotovo one koji su se prepoznali u nedavnoj prozivci svog vođe.

Koji ste vi jadnici, jebote. Čak i onaj ziljavi Čeda ima više dostojanstva od vas.

(Via)

Glava 42: Petuški. Sadovoje Koljco.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiJoš jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.

“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…

Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.

Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”

Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…

…

Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Kako polupati jaje

Pazite: ovaj način je apsolutno legitiman. Drugim rečima: može i tako!

 

Najpre pomislim “koji zamlata, jebote”, a posle shvatim da zapravo zavidim liku koji je našao dovoljno vremena da sve to poveže i još pride snimi…

A opet, nije da nije: trebalo bi da kompletna Vlada Srbije nauči ovu tehniku lupanja jaja, jer bi primenom ovih načela, tehnika i poteza ostvarili daleko veću efikasnost nego sada.

Fotografija dana, 1. jul 2011

Novo tromesečje započinjemo vožnjom kroz suton.

Radni dan se završio uobičajeno, malo sam se odmarao, prelistavao tek pristigli National Geographic, srkao kafu dva sata, a onda sam u suton primetio da se sunce probilo  i meni je palo na pamet da bih mogao krenuti u lov na neku dobru scenu večernjeg neba.

Vozikao sam se periferijom i obližnjim putevima. Sunce mi je pobeglo ispod horizonta doslovno dok sam parkirao i namestio fotoaparat za slikanje u sunce (spot metering!). Ali, nisam se dao omesti, pa sam uhvatio jednu finu panoramu, ogledalo kiča, pa ko voli, nek’ izvoli. Hot smile Stavljam tu panoramu u public domain, primetićete da se nisam ni potpisao na njoj. A ako me se setite za Dan amaterske fotografije, setite se. Ako ne, nema veze, bila je to moja građanska dužnost… Smile with tongue out

No, nije panorama zgodna za prikaz u širini 640 piksela; znam to ,već sam se patio da vam prikažem panoramu ili dve. Motao sam dalje. Uhvatio sam čak neke zgodne scene na mestu gde postoji, nećete verovati, znak za zabranu fotografisanja. Ima jedna Čvorović u kikindskom ogranku Naftagasa, ili kako se već zovu sada, koji nije obavešten da oni koji vole da znaju sve već znaju sve i da uređaji za snimanje slike ne mogu da uhvate ništa što je zanimljivo dotičnima. Udaljio sam se odatle, malo kombinovao niz drum ka Mokrinu, ali nisam bio zadovoljan… ništa od uhvaćenog nije bilo ono čime bih bio zadovoljan. Već sma mislio da odustanem. A onda sam, vraćajući se u grad, ugledao nešto u spoljnom retrovizoru. Sreća, pa nije bilo nikog iza mene kad sam zakočio tolikom silinom kao da se ispred mene pojavio Godzila lično. Zgrabio sam fotoaparat sa susednog sedišta, spustio prozor i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju:

Fotografija dana za 1. jul 2011.

I to je bilo to! Rolling on the floor laughing Majmunski lakat koji je višak u sceni pripada meni, kome bi drugome, pa mi se čak čini da je ispao zgodno kao doprinos metežu… Not. Nisam primetio kad sam slikao, a baš sam mogao da pripazim…

Kako god, posle više sličnih pokušaja, ovo je prvi pravi odgovor koji upućujem na jednu staaaaru fotku svog druga Miroslava, koji je jednom napravio sjajnu kompoziciju u retrovizoru svog auta. Tema me progoni od onda, a jedino što sam koliko-toliko blisko izveo, a da sam zadovoljan, beše jedna fotka u ovom špilu koju sam aranžirao oko desnog retrovizora, onog koji sam zimus polupao… Ali, ova fotka je ona prava kojoj sam se nadao. Drugim rečima: mišn najzad akomplišd, bre.