Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li ste se ikada zapitali sledeće:
“Šta ako sam ja u centru svemira, a sve ostalo se vrti oko mene?”…
Čujte: to uopšte nije glupo pitanje. Sve se tiče tačke posmatranja, zar ne? Evo i primera: sve živo se vrti oko jednog blentavog hula-hopa.
Logično, zar ne?
Ovog puta je bilo toliko zanimljivo da ću učiniti presedan i postaviti dve fotke dana. Doduše, jedna je “samo” studija slučaja…
I ovog puta, palo je veče pre nego što sam imao ideju o fotki dana. A onda, “naprasno sam se setio” da za slučaj niske inspiracije, kao što je danas bio, imam spisak mogućih tema za fotku dana. Kad sam došao do stavke, znao sam: to je to. Sad ili nikad.
Stavka je glasila “crtanje svetlom”.
Ovo je tema o kojoj u praksi ne znam ništa: jedino saznanje o tehnici crtanja svetlom imam na osnovu brojnih primera i nešto poluzaboravljenih saveta koje sam poodavno video u časopisu “Digital Camera“, u vreme dok sam bio pretplatnik. Prosto je, zapravo: duga ekspozicija u mraku, a “crtač” mlatara nekim svetlom, kao olovkom, i tako pravi crtež na fotografiji. Neke prave majstorske slike koje sam video podrazumevaju proboj realnog svetla tokom duge ekspozicije, a postoji i ona vrsta “crteža” koji se prave kao siluete oko relanih objekata (pamtim spektakularno “crtanje” oko jednog starinskog automobila). Nisam hteo da komplikujem: rekoh sebi da bi bilo zgodno da najpre naučim nešto o samoj tehnici crtanja. Otišao sam u baštu, gde ima potpuno mračnih kutaka, pa sam se latio zanimljivog posla.
Kad sam počeo, jedva sam se obuzdao! Ostao bih ja u bašti i dva sata! 
A izabrani rezultat:
Pa, nije strašno: od subote do četvrtka. Šta je to u kosmičkim razmerama…
Danas je najzad završeno: novi ruter je stigao direktno na kućnu adresu od provajdera. Stari nisam vratio, jer danas sam bez auta, to ću ujutru. Pride, provajder mi je produžio pretplatu za vreme zastoja, čime se principijelno kvalifikovao za moj nastavak korišćenja i osvojio pravo da prećutim njegovo ime.
Bude li ikakvih potresa od sad, nadalje i ubuduće, neću se uopšte dvoumiti: promeniću provajdera bez najmanje nervoze.
Moja mala provokacija o izgubljenoj dobiti je pokazala da tu zaista postoji zrnce straha, jer su me agilno izvestili da ne mogu ništa. Nisam se ni nadao, a kao što sam ispričao još u prvom od dva prethodna nastavka ove priče, ne mogu da igram na jednu kartu u uslovima kad od brzine mog odziva zavisi i moja zarada. A šta bi bilo da sam zaista zapao u gubitak… Što reče moj kum, specijalista za osiguranje: ako baš možeš da dokažeš izgubljenu dobit (što realno ne mogu, jer kome mogu da objasnim kako sprovodim svoj rad i kako ga naplaćujem), a ti se lepo osiguraj protiv gubitka dobiti.
Čovek mora sam da se pobrine oko petog točka. Nema druge.
Kao poslednja pouka, ostaje saznanje da bi neko ko nije tehnički potkovan bio bez Interneta mnogo duže nego ja. E, to je onaj strašni deo priče koja se, u mom slučaju, sada završava.
Citat dana dolazi od najčuvenijeg istinoljupca u istoriji Amerike.
Najbolja stvar u vezi sa fejsbukom je ta što možete citirati nešto, a zatim potpuno izmisliti izvor.
George Washington
Doduše, imam neki predosećaj (možda me vara) da prvi predsednik SAD nikad nije koristio fejsbuk. Bio je prezauzet, verovatno.
Izgleda da je ovo pomračenje Meseca imalo veći publicitet od prethodnih koje pamtim. Pa dobro, može i tako… 
I Google se pridružio novom animacijom na naslovnoj strani za upite:
Ovaj Google doodle je animiran: najpre za nekoliko sekundi vidite prilično veran prikaz svih faza pomračenja, a zatim možete i sami upravljati, birajući bilo koji trenutak pomračenja pomerajući klizač ispod slike.
(Via)
(Isečak)
…
– A u Sibiru?
– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.
– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?
– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!
– Nikakve crnce! U SAD!
– Da! U SAD! Ni jednog crnca!
Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…
– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…
– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Da li ste ikad razmišljali o tome kako izgleda vaš onlajn život? Dakako, pitanje postavljam u svetlu veoma labave pretpostavke da se to bivstvovanje u sajberprostoru uopšte može nazvati životom…
S obzirom na to da ima previše ljudi koji su postali ovisnici o fejsbuku, ovaj mali eksperiment je sasvim na mestu.
Čini mi se da ovde nedostaje jedan izuzetno čest gest: da se bez ičijeg poziva pridružite nekoj grupi prijatelja koja razmenjuje neke informacije na temu o kojoj ne znate ništa, a zatim glasno vičete “hahahahahaha!” i “LOL”, strogo pazeći da nikad ništa suvislo ne kažete. Tome, eventualno, možete dodati uskakanje u kadar kad prođe neko sa nekim slatkim kučetom, gde ćete izdeliti silne komplimente o izgledu te životinje, što će biti u direktnoj proporciji sa postignutim stepenom kič-faktora.
Više informacija potražite ovde. Uzgred, učinite to svakako. Upozoravajuće je.
(Via)
I kao što rekoh u najavi događaja: za ovo mi treba bolja oprema od one koju imam.
Pomračenje Meseca još traje, a ja sam odradio dugu i sporu sesiju sa pauzom od pola sata, čekajući da se ugao Meseca promeni i da više zvezda bude vidljivo.
Ali, vraga: nemam ja čime to da slikam kako treba. Nije reč samo o zum-objektivu (ovde bi oko 300 mm veoma pomoglo) nego pride o nemogućnosti da nađem kombinaciju svetla koja bi pomogla da silueta Meseca bude oštra i puna detalja. Za ovo mi treba kratka ekspozicija koja hvata mnogo svetla: dakle, ISO 1600, f/22, ekspozicija ne duža od jedne sekunde, što je izvodljivo samo sa DSLR aparatima i sa pristojnim objektivnom.
Kako god, sa mesta u bašti na kome sam radio, scena je već zanimljiva.
Ta “piramida” je zapravo zabat komšijine šupe 
Svetlo koje se probija na levoj strani je iz komšijinog dvorišta, a svetlo na desnoj strani, ispod Meseca, dolazi iz susedne ulice.
Mesec izgleda kao fljoka koju sam nacrtao, ali svejedno – nisam se boljem ni nadao. Kako god, uhvatio sam crvenu boju (koja je intenzivnija zbog duge ekspozicije) i ostavio dokument o pomračenju Meseca. U tom svetlu: mišn akomplišd, kako-tako, bolje nemam.
Danas je godina od smrti Bekima Fehmiua. Nije mi izlazio iz glave i na kraju sam popustio: potražio sam neki snimak…
Najpre, negde sam tokom dana zakačio vest, a da je zapravo nisam primio svesno: Bekim Fehmiu mi je ostao u podsvesti i sve sam intenzivnije mislio na njega. U prvi čas ni pod pretnjom ne bih mogao da se setim šta mi bi prva asocijacija. I onda sam guglao – da bih konačno otkrio: danas je godina kako je Bekim metkom prekratio bol svog dugog ćutanja.
Potražio sam neki klip o Bekimu ili sa njim na jutjubu, pa sam na vrhu video nešto što nisam video ranije. Reč je o razgovoru koji je upriličen kao TV emisija povodom izlaska njegove knjige, a tada je on izrecitovao nešto što je nazvao sopstvenim testamentom…
Kakav nastup!
Nastavite sa čitanjem… “Bekim Fehmiu recituje Dušana Vasiljeva”
Svako malo, poneka poplava izbaci nekoga sa ivice sveta i sunce ga obasja. Posreći mu se da pokaže svoj talenat i da svet sazna za novo čudo. Sećate li se Susan Boyle? Paula Pottsa? Isto tako i ovog puta, samo na drugom meridijanu.
Novo lice i glas: mladi Korejac po imenu Sung Bong Čoi. Poslušajte taj glas i zapitajte se šta bi bilo da je boravio u školi umesto što se izdržavao prodajući koještarije po ulici i noćnim klubovima.
Plačite, i treba da plačete. Dečko ima ono nešto što nema ime, a što je potrebno za pevanje koje dira u dušu.
(Via)