Ove nedelje vas vodim po nekim zanimljivim mestima na kojima se neguje zanimljiva i kvalitetna fotografija. Danas vam predstavljam jedno krajnje neobično mesto: Unsplash.
Author: Grba
Beži bre, sudija, da ne bih sad i tebe potkačio
I kao što rekoh, ove nedelje ću da vas provedem po nekim mestima koja pohodim da bih naparavao oči fotografijama.
Nastavite sa čitanjem… “Beži bre, sudija, da ne bih sad i tebe potkačio”
Publika posle koncerta u Osaki
Ove nedelje ću vas prošetati po nekim mestima na kojima često zavirujem u fotografije. Za početak, ujka Toni.
Diverzija u fonoteci
Animal, mineral, physical, spiritual
I’m the one you need
I’m the one you need
Rusty je imao nepogrešiv nos za loš tajming. Ne znam da li je bila reč o nameri ili o nekom naročitom nepojmljivom talentu, ali bio je sklon da mi dođe u posetu tačno kad sam u najvećoj gužvi. Sve bi to bilo u redu da je Rusty neko iz komšiluka: ne, bio je to moj drug iz Zagreba koji je kod mene dolazio na konak svaki put kada je dolazio u Kikindu dok je neumorno vrbovao Z. da se uda za njega. A koliko je ozbiljno mislio, ja sam prvi shvatio: kada je skinuo SMB uniformu koju je šetao po mojoj varoši četrnaest meseci, ostao je kod mene još tri dana, zbog nje, pre nego što je najzad otišao kući.
Tog popodneva je upao bez najave, što mu je bilo prvi put(a) – već je znao u kojoj smeni idem u školu tog meseca. Samo upade u moju sobu kao da je pre pola sata izašao da kupi cigarete, a ne pre dva meseca otišao kući iz kratke posete (a ta letošnja beše prva u nizu povratničkih dolazaka), izvadi jednu ploču iz kese i reče:
– Krajnje ti je vrijeme početi slušati bolju glazbu. Znam, ovo nemaš u fonoteci, što je greška; to je njen novi album. Hajde, najprije pusti A3 meni za ljubav, pa idi skuhat jaku veliku kavu. Onda idem k njoj, a ti preslušavaj ploču koliko hoćeš. No, tvoja je.
Rusty nikad nije pio alkohol, ali po količinama kafe koju je pio zajebao je i mene iz onih dana kada sam hleb zarađivao konfigurišući nekakve debele mrežne servere.
I pustim A3, kao da sam imao izbora.
Jedna odavno: Ma, to sam ja tako hteo
Ama, pustite me da bar u naslovu malo lažem.
Ponekad se baš potrefi. To je pogotovo ludo kad si ubeđen da raspolažeš nekim komadom nedostatne opreme, pa njome ne možeš da dostigneš ništa iole ozbiljno. Kad ono, pazi sad.
(Nema veće fotke; ne bi ni bila mnogo veća, uostalom.)
Nastavite sa čitanjem… “Jedna odavno: Ma, to sam ja tako hteo”
Čovek koji nas je naučio da hodamo među divovima
I used to walk like a giant on the land
Now I feel like a leaf floating in a stream
U sredu, 9. decembra 2015, Žikica Simić je odjavio poslednje izdanje emisije „Tajanstveni voz“ na Studiju B, posle punih trideset godina neprekidnog postojanja. U svom prvom uključenju mikrofona, Žikica je rekao ovo:
…Malopre sam obavešten, odnosno pre nekoliko sati sam obavešten, da je ovo poslednja emisija “Tajanstvenog voza”, na primer oproštajna emisija, moglo bi se reći. Zbog toga ćemo “Tajanstveni voz” večeras pretvoriti u psihodeličnu kolibu i slušati malo psihodelične muzike i na taj način se, mislim, fino rastati posle tridesetogodišnjeg druženja.
Jedna od poslednjih numera koje je Žikica pustio da plovi FM talasima beše ova:
But think about how close we came
I wanna walk like a giant on the land
Osećam neodoljivu želju da urlam.
Nastavite sa čitanjem… “Čovek koji nas je naučio da hodamo među divovima”
Jedna odavno: Veće nego što misliš
Oko može lako da prevari. A tek fotoaparat!…
Stvar je, zapravo, jednostavna. Pogledajte ovu fotografiju.
A ko voli, može da pogleda i veću… Mada ona nije neki uzor detaljnosti, jer je urađena prespora ekspozicija iz ruke sa malim aparatom, pa se to oseti na snimku.
Znate li koje je ovo mesto?
Jedna odavno: Agonija u podne
Stara priča o tome kad je vreme fotografisanju, a kad mu vreme nije. Foto-beleška iz vremena kad ovaj turista nije imao resurse protiv sunca u zenitu…
Dobro, de: nije bilo podne. Bilo je već pola jedan.
A sad, spektakl: Grba vadi svoje stare fotke iz naftalina.
Veća fotka je ovde. A sad, da objasnim sve po redu.
Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti
Who am I but you and the sun
A slight reflection of everyone
Was it me who let you walk away?
Were you the one or is it we’re the same
Izmiče polako petnaesta godina 21. veka, skoro već dve generacije prođoše i više nije neobično pitati nekog čestitog ljubitelja popularne muzike da li zna za ime Max Yasgur, a da vas on gleda belo. A pre 46 godina, svi su znali ime najpoznatijeg farmera na istočnoj strani Sjedinjenih Država. A zašto: na njegovoj farmi u selu Catskills, tik uz varošicu Bethel u okrugu Sullivan u državi New York, jedva pola sata vožnje kroz šumarke i pitome njive od čuvene kolonije umetnika u gradu Woodstock, održan je najznačajniji piknik u istoriji rock’n’rolla. Beše to toliko važan događaj da su se o njemu i mnoge pesme spevale. A ova je jedna od najlepših: spevao ju je bend koji je na tom pikniku načinio svoje prve korake.
Nastavite sa čitanjem… “Prosta priča o jednoj predivnoj mladosti”
