Author: Igor Rill

Upoznavanje sveta, godina CXXIV (3)

Časopis uokviren žutim je jedinstvena enciklopedija
najveće i najuzbudljivije avanture – života

"Katkadnik" je skoro deceniju bolovao od dečjih bolesti, da bi postao jedan od najdugovečnijih mesečnika.

U prethodna dva teksta, ovde i ovde, mogli ste da saznate kako je osnovano Društvo i da naslutite o čemu će dalje biti reči. Naravno, među svim medijskim platformama nastalim pod krovom Društva National Geographic, časopis kao zvanično glasilo se izdvaja.

Skoro čitavu deceniju od izlaska prvog broja, u oktobru 1888. godine, časopis je bio “katkadnik”, izlazeći neredovno, sa čestim promenama urednika, odnosno članova Društva koji su se sa manje ili više uspeha prihvatali vođenja magazina.

Najznačajniji trenutak za budući život časopisa dogodio se kada je Aleksander Bel zaposlio Gilberta Grovenora, svog budućeg zeta, kao prvog stalnog urednika, kojeg mnogi doživljavaju kao oca foto-žurnalizma. Grovenor (Grosvenor se piše, ali se u izgovoru ne čuje “s”, uverio sam se lično, na izvoru Smile ). Tada je i časopis stekao svoj profil po kome je i danas poznat.

O značaju i istoriji fotografije u National Geographicu nekom drugom prilikom, nadam se uskoro.

Nastaviće se…

Po svačijem ukusu, uglavnom

Hej Džo, jesi šenuo, kuda si to s pištoljom krenuo?

Pesma posvećena tipu koji impulsivno rešava bračne probleme, postala je rok standard zahvaljujući mnogim vrsnim muzičarima, a tome je verovatno najviše doprineo Džimi Hendriks. Još uvek nerešeno pitanje autorstva ovog popularnog “komada” ostavlja sumnju u kategorizaciju, ako je kategorizacija uopšte moguća, niti bi to trebalo mnogo da nas zanima. Nadam se da će ovo pročitati oni koji bi mogli da rasvetle razloge popularnosti numere “Hey Joe”. Ja prilažem jedan – jednostavnost. C, G, D, A, E.
Prošarajte malo, izaberite verziju koja vam je po ukusu, a ja vam nudim nekoliko mogućih tragova za dalja istraživanja. Jel’ to OK?

Ovako je pesma zvučala pre Hendriksa, u verziji grupe The Leaves:

Nastavite sa čitanjem… “Po svačijem ukusu, uglavnom”

Život, u njemu i oko njega

“…život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa,
a ipak traje i stoji čvrsto…”
Ivo Andrić

Život – pojava, fenomen, činjenica – svesni smo ga, ali ga ne možemo definisati. Naša vrsta pasionirano traga za shvatanjem svega vidljivog i nevidljivog, meri i određuje, opisuje i analizira, ali je život nekako izmakao strogoj definiciji.

Filozofi, biolozi, lekari, fizičari, Marfi, pisci… i svi drugi imaju svoje sopstvene pojmove o životu, a ja vam predlažem jednu muzičku opservaciju na istu temu. I ne razmišljajte. Uživajte. Istražujte. I pevajte (ako umete).

Upoznavanje sveta, godina CXXIV (2)

“… Svet i sve što je u njemu, to je naša tema.”
Alexander Graham Bell

Samo urednici zvaničnog glasila Društva imaju privilegiju da se fotografišu ovde.U vreme kada je osnovano Društvo National Geographic čovečanstvo je pravilo prve korake u novu eru pronalazaka i otkrića. Na “pragu života” je bio Edisonov kinetoskop, Džordž Istmen je spremao savršeniju kameru i crno-beli fotografski film.
Automobili i avioni uskoro će postati ključni elementi transporta, a telegraf i telefon trajno će promeniti prirodu komunikacija… a svet je čekao da bude otkrivan, sa pasioniranom i naivnom verom da će nauka biti ta koja će ispraviti mnoge nepravde društva koje stupa u svoje novo poglavlje.

Izvanredan je osećaj biti deo NG porodice. Kris Džons i Igor Rill u Budimpešti.Mnogi su delili tu nadu i veru u nauku, a Društvo National Geographic postalo je propovednikom i predvodnikom “odanosti nauci”. Tako su postavljeni temelji za ono što danas Društvo čini jednom od najvećih i najuticajnijih naučno-obrazovnih institucija na globalnom nivou.
Iako Društvo u svom imenu ima pojam nacionalnog, postalo je nadnacionalno, internacionalno, ali kako to kaže Kris Džons, glavni urednik matičnog izdanja magazina: “… najbolje je da se držimo imena koje nam je dobro služilo duže od jednog veka.”

Veći deo svoje prve godine života Društvo je organizovalo razna predavanja i naučne skupove, što je vrlo brzo izašlo na dobar glas kod tadašnje intelektualne javnosti. Bio je to znak/putokaz ka časopisu koji će obeležiti i uticati na više generacija i milione čitalaca širom sveta, kao i na autora ovih redova.

Nastaviće se…

Upoznavanje sveta, godina CXXIV (1)

“Članstvo našeg Društva neće biti ograničeno na profesionalne geografe , već će uključiti što veći broj onih koji, kao ja, žele da promovišu istraživanja drugih i da šire znanje… kako bismo svi saznali više o svetu u kom živimo”
Gardiner Greene Hubbard

Gardiner Habard, čovek koji je omogućio da upoznamo svet.Na današnji dan, 13. januara 1888. godine, a i tada je bio petak, osnovano je Društvo National Geographic, na inicijativu Gardinera Habarda, advokata i filantropa. Logično, Habard je bio i prvi predsednik Društva, ali i suosnivač i predsednik kompanije svog zeta Grejema Bela, što neće biti bez uticaja na Društvo.

Pod Habardovim vođstvom, 33 muškarca se okupljaju u klubu “Cosmos”, u Vašingtonu, na tadašnjem skveru Lafajet, preko puta “Bele kuće”, kako bi razmotrili “svrsishodnost osnivanja društva za produbljivanje i širenje geografskog znanja“.

Evo i teksta sa pozivnice:

Dear Sir: You are invited to be present at a meeting to be held in the Assembly Hall of the Cosmos Club on Friday evening January 13, at eight o’clock for the purpose of considering the advisability of organizing a society for the increase and diffusion of geographical knowledge. Very respectfully yours, Gardiner G. Hubbard

Nastavite sa čitanjem… “Upoznavanje sveta, godina CXXIV (1)”

Šta smo naučili od Kolakovskog?

Časovi veronauke su gotovi. Sad treba da mislimo.

Zahvaljujemo se profesoru Kolakovskom na mudrim rečima i živopisnim primerima.
Ovo su bili časovi veronauke kojima je mogao svako da prisustvuje, što je, rekao bih, dobra, baš dobra okolnost. Još bolja okolnost je što to nije bio slučaj, pa su se predavanja odvijala u manjoj grupi, a to je, priznaćete, mnogo udobnije za rad.

Znam da je pohađanje predavanja iziskivalo nešto vašeg vremena i truda. Veoma sam zahvalan na tome što ste podneli žrtvu u vremenu i trudu, a s obzirom na to da ste pokazali kako ste žedni/željni znanja evo još jednog gostujućeg profesora na istom predmetu:

 

Kasnije, kao istraživač sa značajnim iskustvom ustanovio je i ovo:

 

A ovo je i objavio, pa sad važi za preporučenu literaturu:

 

Eto, kao što sam obećao, naučili smo svašta i koješta. Ukoliko želite, podelite s nama svoja znanja i utiske s ovih predavanja. Da vidimo šta ste razumeli, a na čemu treba još poraditi.
Nego, nedelja je danas. Jeste li bili u crkvi?

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 17)

Manipulacija uvek prethodi zloj nameri

Lekcija XVII
Saloma ili Svi ljudi su smrtni

O Salomi, lepoj igračici cara Iroda, napisane su razne stvari. Posvetio joj je jednu od svojih divnih pesama Gijom Apoliner:

Pour que sourie encoi ime fois Jean-Baptiste
Sire je danserais mieux que les sćraphins…

O Salomi — kneginjici srebrnih stopala — napisao je komad Oskar Vajld.
O Salomi je napisao himnu Jan Kasprovič:

Saloma, raspustivši bronzane uvojke kose
Kao krvavo crvenilo požara…

Salomino lice naslikao je jedan od Leonardovih učenika — Luini. Naslikao ga je u mašti, jer nije mogao neposredno da je vidi. Ne verujemo da bi je naslikao potpuno verno. Saloma ima na toj slici lice spokojno, samo lako zamišljeno, ali zainteresovano, a njen pogled odaje, sem radoznalosti, još i izvesnu krutost i ravnodušnost ili čak nesvesnu okrutnost. Drugačija je no u Vajldovom komadu, drugačija nego u Apolinerovoj pesmi, i drugačija, takođe, no što je mi zamišljamo.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 17)”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 16)

Svaki bog s prezirom gleda na religiozni pluralizam

Lekcija XVI
Solomun ili Ljudi kao bogovi

Objava rata je nekad bio džentlmenski akt. Doduše, logički neutemeljen.Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.

Govorimo ipak o vremenima kada je — ponavljamo — taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao praktikovan kako od ljudi, tako i od bogova. Gospod u tom pogledu nije predstavljao izuzetak, a njegov postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na objavi rata svome vernome sluzi — Solomunu.

Sedam stotina žena... aman čoveče!?Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun Da li bogu smeta BAŠ religiozni pluralizam?je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 16)”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 15)

U svakoj borbi neko biva osramoćen. Ali se svet i dalje kotrlja

Lekcija XV
Jailja ili bespuća herojstva

Ovo je povest dveju žena i jednog čoveka, koji ipak zajedno nisu još predstavljali trougao, povest Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara — čovek. Među njima stvar izgledaše ovako:

Gospod je razradio za sebe naročit, ali dosledno primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom. Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava nekih propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod u roblje i mučili ga do mile volje. I stoga, kad god bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da je prekršio neka božja naređenja, što je opet budilo u njemu skrušenost i sklonost ka popravljanju, zahvaljujući čemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj sistem samoregulacije delovao je besprekorno i precizno kao elektronski mozak.

Zna se ko kosi a ko deli pravduTako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beše Javin — ličnost u kasnijim događajima drugorazredna — a vojsci njihovoj vojvoda beše Sisara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena, Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imađaše Devora, odlučna i čestita žena.

Devora beše ona koja je dala inicijativu za ustanak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je dovela do pobede. Devora beše snažna i odlučna žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baš ona, vatrena proročica, sada razjarenost naroda, održala je vatren govor kojim se pozivala na oružanu borbu protiv ugnjetača, ona je ulivala hrabrost u mekušna srca, ona je narod, rastočen dvadesetogodišnjim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustrašiva sudilja, pozvala je k sebi dvanaest muževa, među kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njihovim srcima je usmrtila kolebanja i kukavičluk, nedostojne ljudi.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 15)”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 14)

Lakše je doći do hleba nego do zahvalnosti zbog hleba

Lekcija XIV
Ruta ili Dijalog ljubavi i hleba

Punih deset godina delila je Ruta Moavka postelju supružansku s Heleonom, tuđincem, s Heleonom Judejcem, sinom Elimelehovim. Deset godina bila je verna mužu, koji je otišao iz zemlje svoje, morene glađu, i našao utočište u Rutinoj otadžbini. I umre na zemlji Moavskoj Heleon, sin Elimelehov, daleko od rodnoga grada, i osta žena njegova Ruta sama u zemlji svojoj koja joj zanavek uze muža.

I reče Ruta: Imala sam stranca za muža, a kad ga moja zemlja primi na večni stan, prestade time da bude moja zemlja. Jer ode od mene Heleon, sin Elimelehov, i izdade me i sjedini se sa zemljom moavskom, i neću ga videti više. I nemila mi je ta zemlja s kojom me izdade muž moj. Otići ću zato iz zemlje ove tužne i sumorne i poći ću u zemlju Judejaca, iz koje iziđe nekad muž moj da bi me ovde našao. I zajedno s majkom muža svojega Nojeminom, napusti Ruta svoju nekadašnju postojbinu i uputi se u zemlju Judejaca. A beše već slobodna ta zemlja od suše i gladi, i beše topla i puna života, kao uspomena na Heleona, sina Elimelehova. Stiže, dakle, u nju Nojemina sa snahom svojom Rutom, koja napusti narod svoj i grad svoj, i Boga svojega, i oca svojega i mater, i sestre, i braću, da bi narod svoga muža učinila svojim narodom, a njegov grad — svojim gradom, a njegovog Boga — svojim Bogom.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 14)”