Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Janus je imao dva lica. Koliko ih ima istina?
Na današnji dan rođen je čovek koji je obeležio kinematografiju na više načina. Jedan od upečatljivijih je obrada večnog pitanja “šta je istina?”. Ima li je više, ili je jedna sa više lica? Posvetite neko vreme ovom delu Akira Kurosave, I nastavite da mislite. Ne boli.
Ko se zvukom igra, u zvuku i uživa.
Takozvani tribute bendovi niču kao pečurke, i ovde i tamo, ma šta te dve apstraktne odrednice značile. Nije sporno da Tom Waits zaslužuje poneki tribute band, a i ima ih dovoljno.
Ali ovakav verovatno ni Waits nije mogao da zamisli, a mogu da se kladim da mu se dopada. Muzičko-scenska trupa L’Orchestre d’Hommes, ekipa iz Kvebeka, interpretira Waitsove kompozicije na ne baš konvencionalan način. Pogledajte, istražite, uživajte.
Don’t you know there ain’t no devil, there’s just god when he’s drunk.
-Tom Waits
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets razmišlja. Želi da bude pravičan i mudar. Ne mora baš kao Solomon, ali možda kao sova; to je već prihvatljivo. Na dobrom je putu, noću ne spava, a ne spava ni danju. Pokušava da uhvati misli koje su stare kao vetar.
Pred Jinom je put. Na simpozijum čitalaca između redova, a Jin nikada nije bio na takvom putu iako je obišao i boravio na mnogim putevima. I uvek se vraćao kući, koja je u raznim vremenima bila na različitim mestima. Jin je u intermecu:
A onda je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets shvatio – pronaći će svoje srodnike, između redova ili na nekom drugom mestu, svejedno je. Znao je šta može da se desi i pošao srećan i mudar da savlada još jedan put.
Jin je čuo kako neki roditelji kažu svojoj deci “videćeš ti svoga boga!”
i brže-bolje pošao da nađe neko dete kojem to roditelji govore.
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je pokušao da zna. Željan znanja, nabavio je laptop i obezbedio stabilnu internet vezu. Čuo je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets još ranije kako se čovečanstvo nalazi u informatičkoj eri i da je saznavanje mnogo lakše nego kada se učilo u manastirskim bibliotekama, pod svetlošću sveća.
Međutim, usled urođene radoznalosti, Jin nije mogao da se odluči šta želi prvo da zna. Proveo je dan u odlučnosti da zna, ali u neodlučnosti šta da zna. Onda se setio da je čuo negde, od nekoga, da bog zna sve. Nije Jin hteo da postane kao bog, mada mu je Erih From to svojevremeno obećao, nego se nadao da će biti barem manje neodlučan. Ali, avaj, da nevolja bude veća, Jin nije znao ni ko je bog ni kako izgleda.
A onda, proviđenje! Ili sjajna ideja! Eureka! Jin je čuo kako neki roditelji kažu svojoj deci “videćeš ti svoga boga!” i brže-bolje pošao da nađe neko dete kojem to roditelji govore.
Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets veruje deci i veruje u njihovu dobru prirodu. Bio je siguran da će mu pomoći. Međutim, šipak. Pao natalitet, kasno je već, mrkli je mrak, dece nigde.
Samo papirići od čokoladica razbacani naokolo.
Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je provirio kroz ključaonicu, jer špijunku nije imao. Preko puta njegovog stana živeo je Jon Vegge Knoor from Hasselblad, koji za sebe kaže da je zaboravio više nego što su neki ikada znali, koji se upravo raspravljao sa nekim čovekom, Balaševićem, Talaševićem, tako nekako.
Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets nije mogao da odoli svojoj radoznalosti, ako volite tako – znatiželji, iako mu je špijuniranje komšiluka bila poslednja stvar koju bi poželeo da uradi. Ali voleo je da svrati do komšije Jona jer ga je komšijino prezime podsećalo na dedu i dedin Hasselblad foto-aparat.
Prošlo je tek nekoliko dana od Jinovog virkanja, skoro da je i zaboravio na to. Sve je bilo mirno i tiho u zgradi, baba sa sprata ispod se više nije žalila, babin unuk je valjda u ‘apsu, decu su skolili ovi virusi što haraju čim otopli, kučiće su kastrirali… Uglavnom, bilo je tiho, baš kao što Jin voli.
Ali, sit gladnom ne veruje, a Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets je hteo da svako svakom veruje, pa je pošao u obližnju prodavnicu po neki bakaluk. A bio je gladan. Veoma gladan.
– Stanite, stanite! U ime zakona, stanite! – povikao je neki čovek trčeći prema Jinu.
– Ja sam Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala – reče čovek i izvadi legitimaciju, gledajući Jina pravo pod obrve.
– Jeste li vi Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets? – upita Talašević.
-Ja? Ne, ja sam komšija – hladnokrvno odgovori Jin, paleći cigaretu, tu na ulici, iako je svakog časa iz zasede mogla da iskoči patrola komunalne policije.
-A, tako. Onda… izvinite. – tiho reče Talašević i ode brzim korakom.
Svašta, pomisli Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets, nisam ni znao da postoji pogrešna strana ulice.
“My philosophy is to have a really good time and never to
let anything stop me from doing what I want to do.”
Michel Petrucciani
Nažalost, Mišel Petrućiani (Michel Petrucciani, 1962-1999) je otišao prerano, u amanet nam ostavio da razmišljamo, i naravno, muziku. Verovatno i tamo gde je sad ima visoku stolicu i naštimovan klavir. Au revoir Maestro.
Koncert koji vam preporučujem na ovaj redak datum snimljen je u februaru 1998. godine u Štutgartu. Poslušajte koliko bogato može da zvuči jedan trio. Uz Petrućianija su Entoni Džekson (Anthony Jackson) na basu i Stiv Gad (Steve Gadd) za bubnjevima. Džez standardi koje budete prepoznali, siguran sam, ostaviće upečatljiv utisak na vas.
Da citiram: „Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.“. Uživajte.
“…Ako se teturaš po pokretnoj traci,
onda šlajfuješ čitavog dana…”
– Tom Waits
Ovog dana koji nam je svake četvrte godine dat, ne bi trebalo da šlajfujemo. Bolje da napravimo promaju i neka bude oduvano što oduvano može biti.
“Funny old birds, penguins”
Ian Anderson
Ne, Jan Anderson (Ian Anderson) nema pingvine. Barem ne još. Mada, s obzirom na to koliko voli životinjskli svet ne bi bilo čudno da neke “ptice u fraku” i usvoji. Čitao sam svojevremeno neki intervju u kom nije bilo ni pomena o muzici i njegovoj karijeri, ali je zato nabrajanje živuljki koje ima na svom porodičnom imanju potrajalo. Uključen je i u akciju očuvanja mačaka u divljini, malih i velikih. I pade mi na um da je ovo pravo mesto da uz muziku prođemo kroz “životinjsko carstvo” Jana Andersona. Nećemo videti sve, ima i retkih vrsta, nevidljivih ljudskom oku i nečujnih ljudskom uhu, ali biće i ovo dovoljno.
Pa da krenemo…
…da vidimo životinje…
…a eto i starih, dobrih pingvina…
…vidi, daždevnjak!
Februar 2012. godine deluje kao da ćemo ga dugo pamtiti po niskim temperaturama, snegu, vanrednoj situaciji (kao da je pa nekada i ukinuta u Srbiji?)… barem do sledeće zime.
S obzirom na to da znam da ima onih koji ne uživaju na temperaturama ispod nule i koji bi radije u kući presedeli/preležali/prespavali najhladnije godišnje doba, predlažem im dva koncerta, prema svom, isključivo egoistično svom izboru, a sve u nadi da će izbor oni stariji od mene pohvaliti, a mlađi se zainteresovati.
Potrebno je vrlo malo: dobar internet protok i par solidnih slušalica na ušima.
“…and I don’t know why?”
Postoji televizijski serijal Fishing With John, iz 1991. godine, u kojem su u šest epizoda od po pola sata gostovali razni drugari autora Džona Lurija (John Lurie). Znate ko je dasa, jelda? Glumi, peva, svira, slika, piše i misli, ali o pecanju pojma nema. I tako, u šest epizoda peca sa onima koji znaju o pecanju još manje, na raznim lokacijama.
Na Jamajci je pecao sa Tomom Vejtsom (Tom Waits, ne dam hiperlink, ako ne znate ko je to onda vam ionako nema pomoći), koji je bio toliko razočaran i konceptom i pecanjem da navodno nije dve godine govorio sa Džonom Lurijem. Ipak, vredi pogledati kako su proveli/smorili ova dva tipa. Videćete kako Vejts gradi odnos sa ribom koja služi kao mamac, a videćete i kako upecana riba može da bude lek protiv depresije/neraspoloženja.
Zvuk nije sinhronizovan sa slikom, ali ne smeta. Ne smeta mnogo.
Vejts ipak bolje peva, nego što peca – razlika je mnoooogo veća nego što to čini jedno slovo.