Author: Комшија

Амблендуј ми ноћас

Панту знам још из времена кад су бруцоши ишли у летњу војску… они 12 недеља после матуре, па онда на студије. Ишао је и он, па је после написао “Стани на нагазну мину”. И још којешта. И није батаљивао.

Ово је отприлике прва новија ствар, коју сам чуо на једној свирци коју је приредио таман кад сам се врнуо из печалбе, нова ствар! Нисам чуо нову Пантину ствар годинама!

Оно, није баш његова, ал’ Панта је ко покојни Џо Кокер, кад он нешто отпева то је онда његово. Не марим што је снимак скрнав, аматерски, јер Панту нећете видети пред професионалном екипом сниматеља. Сви су му снимци најбољи, јер бољих нема wlEmoticon-winkingsmile.png.

Nastavite sa čitanjem… “Амблендуј ми ноћас”

Једна од пре: била је тако лепа

Моје даме су већ навикле да ћу мало да каскам за њима ако сам понео фоткалицу. Никад се не зна шта ће да западне за око. А волим кад ми улети овако нешто, поред чега се пролази сваки дан и нико га не примећује. Напросто станем, ухватим угао и тренутак (дакле чекам да оде трамвај) и шкљоц. Онда погодим у који су дућан зашле, станем испред и запалим једну.

Београђани су пoодавно ни не виде оронуле фасаде. Нововековне власти су навикле да пицну строги центар, по шести пут ако треба – ево сад баш тај јубиларни шести пут преуређују код мене – а Рузвелтова баш и није да отпадају уши од строгоће. Ту већ бива како се власници снађу. Или договоре.

eos_1053220120526_11_31_36

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: била је тако лепа”

Све је мање добрих кафана

Шифрер… Добро рече ономад Зоћа, кад сам га питао “ама одакле да извадим следећу музику за блог”. Рече само “шта чујеш па ти запне”. Шифрер ми је запео данас. Ово, баш овај снимак. Размакни звучнике, наточи, крени.

Јес разгледница, али је ово онај штимунг, оно како замишљам своју кафану. Има и правог видеа, ево овај, например, а ко препозна другар’цу с десне стране нек’ се почасти једним… шта већ пије, ал’ чисто вино, мало да киси, би пасовало.

Nastavite sa čitanjem… “Све је мање добрих кафана”

Једна од пре: скоро без сиве

Кад је давне шездесет и неке Забавник почео да излази у боји, у магазинском формату, имали су тробојну штампу. Без црне. Црна се симулирала преклапањем плавозелене, магенте и жуте, што је углавном успевало. Осим што је увек мало вукло на мрку или љубичасту, а што се мени страшно свидело.

Јер је било, наравно, скроз контра од дотадашње боје, такође тробојне али на обичном рото папиру, у црној, зеленој и рђасто-црвеној. Ово… није имало сиву, дакле скроз контра од некадашњег општег сивила. Сивило је било некако типично и за соцреализам и за стари капитализам, онај пре шездесетих. Крај шездесетих је донео шаренило свуда, цветало је сто цветова, па се и та сиротињска колор штампа ту нашла да, пуким стицајем околности, допринесе.

eos_3184320140615_13_36_28

(лепша је велика)

Седамдесете су биле скоро скроз шарене; осамдесете су прошле некако непримећено, деведесете су некако прозирне и ни тамо ни овамо, нешто као да сам их преспавао. Нулте, е јебига, то смо провели у еСАДу, и Макавејев више није био у праву (“Америка има дивну декаденцију, чак је и ђубре у боји”). Њих је тамо спопао некакав соцреализам, све сивкасто и засивљено, или крмкасто (требало је кремкасто, али моја породица упорно чува овај типфелер као део своје културне баштине). Сива кола, металик сива кола, графитно сива кола, сива колица по самоуслугама, нове тамносиве фасаде (чему чекати да педесет година чађи нанесе патину, може то одмах), ентеријери без беле боје – све опет сивкасто и крмкасто…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: скоро без сиве”

Ud sudbine

Sa Аквариумom sam se sreo ko zna kad i kako, ne znam više ni šta sam tražio ni gde sam našao. Ima tome već desetak godina, i još nisu nestali sa moje plejliste. Čak sam jednom i prevodio stihove Борисa Гребенщиковa, koliko da pokažem ćerci kako drugi prilaze Japanu (u pesmi “Пока несут сакэ“).

Pesma, koju bismo loše preveli kao “noga sudbine” se u stvari zove “Ud Sudbine” (vidi uživo ovde). Zašto sam ovog puta stavio razglednicu kad ima toliko živih snimaka? Zato što je razglednica odlično urađena, zahvale idu Кевинu Дж Вейрu, svaka mu čast.
 Nastavite sa čitanjem… “Ud sudbine”

Једна од пре: доле бело, горе сиво

Док сам се још провлачио без кола, наместио ми се један одлазак за Београд крајем јануара. Снег није показивао намеру да нестане, а поврх њега се још појављивало и иње, дакле таман да засврби објектив. Још лепше, нисам се возио аутобусом него старом мечком. Јесте да је ово и оно било помало неисправно, али је десни прозор био чист.

И наравно, нисам морао ја да возим :). На овој деоници јужно од Перлеза наштрикао сам неколико снимака. Углавном шмрљавих и врљавих на први поглед.

dscf15917

(велика)

Ствар по дефиницији досадна, равница, снег, једнолични облак преко целог неба, нема никакве динамике… међутим, заинатио сам се.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: доле бело, горе сиво”

Једна од пре: стерео!

Кад неко каже да је купио стерео, то му дође као да каже да је купио љубичаст. Јер се не зна шта. Љубичасти мантил, кишобран, фломастер…? Стерео грамофон, слушке, озвучење, чарапе (“чује се и лева и десна”)?

А има и стерео слика. Стереоскопских, пуним називом. Метода за стереографију има више, а своде се на то како одвојити слику за лево око од слике за десно. Једна метода је да за свако око има по једна засебна слика, у коју се гледа засебним окуларом – прозирна или на одбијено светло. Остале методе преклапају слике које се онда раздвајају посебним наочарима. Неке имају поларизационе филтере (лева слика поларизована у равни од 45о надесно, десна налево; исти филтери постоје и на пројектору). Неке су везане жицом и имају течне кристале па се наизменично замрачују синхронизовано са пројектором који баш кад треба приказује слику коју треба, те се час левим оком види лева слика а десним ништа, час обратно, па се то онда у глави спаја јер око ионако не примећује промене брже од десетине секунде (тако ради и филм и теве и монитор). Анаглифске слике захтевају наочари у комплементарним бојама. Моје су из неког Забавника из деведесетих, кад су повремено објављивали стерео (ака три де) стрипове. Боје су, наравно, контра – свуда пише да је црвена за лево око.

eos_3492220141212_21_48_640

Покојни колега Ђерман, док нам је предавао нацртну, доносио је уџбеник “…са анаглифским сликама“, који је имао своје наочари у џепу на унутрашњој страни корица. Цртежи су били савршени, тачно смо видели како та сфера, пресечена косом равни, баца пројекцију две различите елипсе из тог пресека – једну на усправну, другу на водоравну пројекциону раван. Све је било јасно јер смо га јасно видели. Добро, де, било би јасно и без тога, нисмо били туке, али ово је било тако занимљиво.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: стерео!”

Једна од пре: интерконтинентални крпеж

Ко делом живи у скајпету а делом иза објектива, неминовно ће доживети да му се та два дела сударе. Бар у случајевима кад обе стране у разговору укључе камере. А скајпето уме да сачува фотку.

Фоткање скајпом је жанр за себе. Отприлике као што је некад био полароид, или она измишљотина од ломографије. Одлике жанра су, онако скроз по МакЛуану, задате технологијом. Медиј је порука, ваистину. Дакле, можете да шкљоцнете али не управљате камером; камера некад ни не може да се помера јер је део лептопа, али ће да се помера заједно с њим. Или је камера засебна па може да слети са стола, да је унук склепта и хоће да је поједе, да падне иза монитора…

skajp 20141209_21_54_04p

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: интерконтинентални крпеж”

Затурено у преводу (2)

Никад није довољно добро. Увек може боље. Може брже. Може чак и јефтиније. Може и нека два од ова три истовремено, само немојте тражити од аутомеханичара сва три одједном.

Позабавили смо се недавно одређеном преводилачком, ако је уопште било речи о преводу, хм… работом. Испало је да стварно може боље; да је било брже и можда и јефтиније можемо само да нагађамо. Месар који би радио том брзином би брзо остао без прстију.

Вежите се, залећемо се. Оригинал, за поређење, је овде.
Nastavite sa čitanjem… “Затурено у преводу (2)”

Шворц, а богати (илити Култура 2)

Ово сам давно обећао. Лако је обећати, сви се одмах сете оне пословице о обећању и радовању, и нико баш озбиљно не очекује некакво испуњење. Но, није разлог у томе. О Култури је тешко писати. Не зато што је сложено (а јесте) него што га има много, и што је много лепше то читати.

Зато, данас, само о једном мањем делу те велике приче, и великог дела (тј магнум опуса) Ијана М Бенкса: о парама, односно како без њих. И то не у оном смислу “данас сам шворц, како ћу изгурати до сутра” него “лова није битна и не мора ни да постоји”. Како рече Фредерик Пол у Хичијима, “згртање лове има неког смисла до првих сто милиона, после већ ваља видети шта би се с тим дало учинити за човечанство, иначе губи смисао”. Бенкс не да не иде том логиком, он је потпуно заобилази. Паре су примерене оскудици, паре су средство за расподелу беде, правичну или не, и паре и стварају оскудицу. Јер, ако би сви имали све што им треба, чему паре?

Ту већ ступамо на чувени ШББКББ терен, шта би било кад би било – где је Бенкс у јако разређеном друштву. Аутора који су замислили друштво без новца има јако мало. Један пример су “Звездане стазе”, али је ту Роденбери замислио некакву врсту војно-државног социјализма, где можда не постоји економска, али итекако постоји физичка принуда. И где је Федерација једно острво чијим обалама харају разни Ференги и где се, вала, вазда нешто ратује, и зато су и они заувек под војном управом. То још није то.

У “Времеплову” је Херберт Џ Велс измислио Елоје и Морлоке, који заиста живе у савршеној хармонији без новца… осим данка у крви, тј позивања на вечеру. Хакслијев “Врли нови свет” чини новац небитним, али ту нема слободе, то је кастински систем. Рејнолдсова Демархија има сву могућу слободу, али у новчаној привреди – све важи што се изгласа, ништа није забрањено против чега није изгласана одлука, сви гласају, а шта кошта има да се плати. Чак и Хајнлајн на свом “Слободном месецу” наплаћује и ваздух. Јер све су то друштва оскудице; ничега нема у произвољнм количинама. Што ваљда нико није ни покушао да замисли, до Бенкса.

Nastavite sa čitanjem… “Шворц, а богати (илити Култура 2)”