Author: Комшија

Једна од пре: платани, ноћом

Фасцинирају ме асиметричне улице, оне где су с једне стране куће а са друге нешто друго – море, брдо, равница. Моја садашња улица је замало испала таква, бар до пола, где је требало да буде некакав царински магацин. Моја стара улица је накнадно испала таква, јер су седамдесетих и осамдесетих порушили куће с парне стране (до рампе) и подигли тзв. новоградњу.

А онда се деведесетих непарна страна постепено претворила у низ дућана. Има укупно четири куће у којима нема регистар касе. У некима од њих је већ осми или девети закупац. Има две цвећаре, три-четири кафића, парфимерија (са мењачницом), две пекаре, пиљарница, пет месара (не, четири: “Посрнули сточар” се претворио у мењачницу), преноћиште, две апотеке, фарбара, и дућан са зрневљем и слаткишима, који стално мења име – био је “Био шпајиз”, па “Шпајз” па сад “Био спајз”, чека се ново издање кесе.

eos_3428620141110_19_40_640

(велика)

Како рекох пре неки дан, једва чекам да имам неки разлог да се промувам кад је овакво вече, и да нађем изговор да прошетам са фоткалицом. Нешто је била гужва у апотеци, па сам обишао један круг док се не разиђе. Кренем непарном страном, све бацајући поглед преко на парну.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: платани, ноћом”

Припази ту кашику…

Јућуб је постао нешто сувише лукав, и много ми свашта памти, иако му се не улагујем одавно (тј приступам му а да се не улогујем, не зна ко сам али ми зна ИП адресу). Кад сам прошли пут претраживао Луча Батистија, требало му је три недеље да престане да ми га подмеће у сваку могућу посету.

Зато сам данас мало лукавији – отворио сам укупно два линка кад сам тражио ово, па да видимо да ли ће овог пута нешто мање да ми памти.

Песма за данас је, нека ме исправи неко ко зна италијански, ја га баш и не знам (ал’ зна он мене, онако из довиђења…), отприлике “…и немој да би ми умро”. Пети Право.

О њој не знам ама баш ништа. Први пут је видим. На овом снимку изгледа очајно, права изботоксирана мумија, гледа да заради за пензију, појављује се у оваквој емисији где у позадини неки бројач врти већ трећи милион евара, дворедни текст вазда трчи дном слике, све шљашти и аплауз је тачно дозиран (реглером или тастатуром, питање је сад)… дакле, једна калаштура, таман по мери шоу бизниса, са све итанглеским (кад може енгрпски…) уметничким именом (иначе, Николета Страмбели), како је већ било у моди кад је почињала. Nastavite sa čitanjem… “Припази ту кашику…”

Једна од пре: комшија на крову

Лудаке срећа прати, кажу… али овде је лудило умерено и праведно распоређено. Наиме, опало је лишће (цела три дана након претходног крпежа), и као и сваке године, указао ми се комшилук. А комшија је радио докле год се видело. Лудак по мојој мери.

Можда би снимак био ефектнији да се залазак штогод офарбао, али ако њему није сметало да овако свако поподне закуцава шиндру, не смета ни мени да овако креснем. Ево.

(велика)

Мој крај је такозвана регулисана дивља градња, што ће рећи да смо сви плацеве купили као њиву (од грађевинских радова, прво је на ред дошло да се почупа корење од кукуруза). “Дивља”, јер се као не може зидати на пољопривредном земљишту (али може да се добије струја итд), “регулисана” јер смо платили казне, и после испоплаћали све остало, понешто и двапут.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: комшија на крову”

Једна од пре: јесен, за баш баш

Ово је колико да одговорим Шефу на оно од јуче – о засићивању боја. Ко зна чим их је онај ‘ранио, кад су се онако заситиле. Ја такве боје добијам без чачкања…

…јер се напросто наместио дан, наместило се светло, ништа нисам морао да дирам. Само сам изашао на терасу, штрикнуо пешес комада по вертикали, нашао на некој од средњих кривуљу осветљења каква ми се свиђа (дакле највише личи на оно како сам ја то видео), сфотокрпио, ахм, фотоскрпио и ево:

eos_3412520141107_14_13_640p

(велика)

Дакле, часна пионирска да нисам пипнуо ни један клизач који има било какве везе са бојом, боја је онако сирова каква се ухватила, нисам је прихрањивао. Она хранилица на бурету је за пилиће. Пилићи порасли, сад су кокошке и носе јаја, неколико недеља смо их пуштали по авлији па је зато код комшије зелено а код нас није. О засићењу тек има да причамо кад будем фоткао жуманца.

А фотка као фотка, ето, остао забележен још један такав леп јесењи дан. Тиби (значајан поглед) би рекао “овако леп октобарски дан нисмо имали целог августа”, нарочито зато што је ово шкљоцано седмог новембра. И госпоја је задовољна, она гомила грања код леве кајсије је одавно на изложби (тј изложена и пепео већ изнет) а гомила паприкаша (за неупућене, отпаци од летава и греда што остану кад оду мајстори) код брезе, види се помало иза оних црвених крпа за судове, такође је склоњена за следећу изложбу. Лишће са брезе је у међувремену опало, па се указало… а, не, нећу да кажем, него има фотка за неки други пут.

Једна од пре: с лица и с наличја

Посрећило ми се да ми се поклопе одлазак у некакву набавку и суботњи ручак са шетњом кроз главну ми улицу, са даном какав је редак ових година. Средина новембра, а скоро све још увек зелено, небо чисто без иједне штрафте, сензор у канону свеже издуван… распали.

Наравно, док даме пазаре, ја глуварим на сокаку. Наравоученије овде некако дође пре приче – кад правите главну улицу правцем исток-запад, гледајте да буде довољно широка да сунце обасја целе фасаде на сунчаној страни чак и кад је краткодневница овако близу. Иначе никад нећете добити ово:

шљашти, а?
Но, ајде, чиста разгледница. Јесте тај одсјај од зграде преко пута (одувек се звала Волта, ал’ ту је већ двадесет и кусур година Симпић) симпатичан, јесте фин контраст осунчаних фасада и целе улице у сенци, ал’ опет разгледница. Окренем јој леђа, кад оно опет то исто.

eos_3438720141115_13_31_640

(велика и велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: с лица и с наличја”

Једна од пре: рампа под снегом

Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.

И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.

ма све је ту...

Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рампа под снегом”

Једна од пре: расфедерација јогија

Није Махериши Махеш, него душек. И није оно како се Југославија расфедерисала, него како смо черечили старог јогија, тј душек.

На том душеку се и мачка омацила неколико пута (а сад опет намерава, баш ме занима где ће), изигравао је магарца неколико година, и најзад смо дочекали и тај дан кад ће нам затребати резервни кревет, па смо га ослободили наслага (тј душека и свега што се накупило на њему), средили, прелакирали, сачекали да се осуши и онда му свечано углавили нови душек. А шта ћемо са старим? Хм… вуна је влажна и смрди, али неколико кила опруга од нерђајућег челика није за бацање. Грунф пази на магацин делова, будно! Дакле…

а напујдао сам дугу цев да изоштри где мисли да треба

(велика)

Дакле, покушао сам прво маказама, али стара тканина се није тако лако дала. Онда сам прешао на маказе за лим, иде али је незграпно. На крају сам узео неки од оних кинеских жилета са дршком, који личе на ножеве, и распарао материјал тамо где није хтео сам да се исцепа. Вуна је већ ишла мало теже, јер је била ухефтана некаквим жичицама… ситна клешта и мало логике па се и то дало наћи и скинути. Хватао се мрак, и колико сам наслепо налазио те жичице, толико су комарци наслепо налазили слободна места по мојој глави… гррр, петнаести октобар, зар вама није истекло радно време? Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: расфедерација јогија”

За шта је добро пушење

Ајде назад и поново прочитајте наслов. Нисам рекао “зашто” него “за шта”. А ту има неке разлике, и то битне.

Наравно, нећете ме ухватити како тврдим да је пушење добро и да га препоручујем. Не, у ствари га не препоручујем никоме осим пушачима, којима је моја препорука ни из џепа ни у џеп.

Као и гомилу других мода, и пушење и антипушачку хистерију смо добили из увоза. Сећам се, као клинац, да је доста мог друштва пропушило још негде око шестог основне, да је био извесни слепи угао где нико није могао да нас види, и ту се димило. Повремено би долазили некакви предавачи, па би окупило све више разреде у фискултурну салу, па би нам дрвило о статистикама, можда и показивало слике плућа (за која се касније испоставило да су припадала рударима угља, можда не у свим случајевима) и све скупа бавило се продајом страха. За то време се димило на све стране – и по кафанама, и по скупштини, и по возовима (осим купеа за непушаче), и по чекаоницама биоскопа (чак и амбуланти, понекад) па и за време представе, и по аутобусима, и по теве причаоницама.

Сваких десетак година би се под овим или оним притиском донео неки нови закон о пушењу или против њега, а држава која би требало да га спроводи би уредно повећала порез на дуван и уживала у приходу. Ти су се закони спроводили колико и они о везивању у колима (које смо имали још седамдесетих), тј само ако вас узму на зуб а немају ништа друго да вам прикаче.

кад у стану који плаћате не смете да пушите, на тераси имате овакву пепељугу.

Nastavite sa čitanjem… “За шта је добро пушење”

Врати ми се у мислима

Италијане и Французе нисмо нешто варили. Много су шлагерашили, мало рокали… кад су Томажа Домицеља питали за протестну музику по Европи, рекао је “то је читава једна проституција постала откако су то почели да раде и Французи и Италијани”.

Још мање смо их варили јер од оног Сан Рема није могло да се чује ништа друго. Простор на тевеу и радију је био ограничен, па ако се нешто повећа нешто друго мора да се смањи. Тек месец-два након Сан Рема би почеле да се чешће појављују рокерске ствари на радију и мимо оних неколико сати што су их држали Никола и Никола.

И онда се мимо свих тих Ћелентана и Адамоа и Ђиљола и иних појави овај момак, уз Формулу три…

Лучо Батисти је био, већ на прву лопту, звер из оба зоолошка врта. Пицнут и лицнут тачно за срцедрапатељску канцоњерску лигу, а опет са жестоким рокерским, скоро симфонијским аранжманом и гласом (мада… , и композицијама које су бар пет дана хода далеко од Сан Рема. На ову песму сам се залепио начисто и наслепо, апсолутно немајући појма о томе шта је то Лучо Батисти и да ли се маже на лебац или сипа у трактор.. све док нисам накупио хиљаду сати стажа на интернету, па се једном сетио да га потражим. Нашао сам га још на почившем Напстеру, док је још био, дакле поткрај прошлог века. Тј нашао сам музику, фактографија ми није падала на ум. Пуштао сам ово себи кад би ми се падало у севдах. Nastavite sa čitanjem… “Врати ми се у мислима”

Затурено у преводу

Уз сваку вредну област каче се којекакви. Уз уметност се каче критичари и координатори активности, уз музику удружења за харач наплату ауторских права. Уз науку, трговци оружјем и публицисти.

Публициста је чудна сорта, није новинар јер не објављује вести, није писац јер не објављује баш књиге, он је некако нигде а свугде. Нешто као сирена, нит је риба нит је риба.

Новинара из данашњег случаја бих можда (а и то условно) могао назвати публицистом, јер се качи за науку, не објављује вест, а није ни писац. Случај је већ спомињан овде, барем оригинал му. Тзв. „чланак“ извесног В. Филиповића, вероватно публицисте овдашњег, је био споменут, без линка. Е, па, налази се овде. Реч чланак сам намерно ставио под наводнике, јер чланак је нешто што новинар напише па се то објави у новинама, или, ако се ради о преводу, уредник изабере, преводилац преведе, па се исто тако објави, уз навођење извора. Тзв. „писац“ овде зна да га нико неће јурити што је туђ чланак потурио као свој, није он министар или ректор па да му се то узима за зло. Не јурим га ни ја, из других разлога (не јурим ни за аутобусом, ако ми побегне, ил’ ћу пешке ил’ ћу да стопирам).

Пауза. Nastavite sa čitanjem… “Затурено у преводу”