Author: Комшија

Једна од пре: без реклама

Овог пута помало лажем, оно “од пре” је “од прекјуче” (енгр. preqce, тачније prexinoc). А како то без реклама? Па, наместило се.

Мало сам га намештао и сам. Шетња главним сокаком, након нешто колача и баклаве код Цветановића (бозу сам прескочио, више нема ону боју и онај укус као пре 50 година, кажу нема више онаквог кукуруза), са ћерком, зетом и унучићима, дивота. Док су они ушли у неки дућан (део обуће није спакован, а већ је мало хладно за шетњу у папучама), наспрам мене се намести… ово.

eos_3329720141007_18_18_640

(велика)

Тај пролаз сам фоткао и раније, по дану. Овако ноћу је занимљивији због шареног светла. Антирекламна намештаљка се састојала у томе што сам искористио стуб и оквир од рекламног паноа (облепљена кутија у сред кадра) да заклоним сунцобране у пролазу, да се не види које пиво продају тамо. Јер… тако смо дресирани, текст ће увек да одвуче пажњу. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: без реклама”

Јарићи некрштени

Роботи су свуда око нас, само што их не препознајемо, јер практични ум схвата да човеколики не служе ничему, а слепачки ум, по дефиницији, не би приметио ништа што није баш очигледно.

У суштини, ваш ауто је већ поприличан робот. Има ли крстарење? Оно, да вам држи брзину а да не морате да држите ногу на педали? А, шта, то су имала нека боља кола још пре педесет година? Па шта, тада се то радило механички, данас се ради електронски. Као да је разлика између дизелке и парњаче значила нешто – са обе сте стизали на исту станицу. Веш машина мери масу веша и по томе подешава како ће да пере? Ето робота.

Роботска педагогија није подучавање робота. То је подучавање људи да се на роботе навикну. Она мора јако да пази да контрира лику злог робота из лоше фантастике из педесетих, и зато…

…први рачунари на којима су се истраживале имитације људског мишљења, бар они што су излазили у јавност, од свих могућих корисних ствари – играју шах. Јапанци направе робота за изложбу, и шта тај ради – балансира чигру на оштрици катане. Nastavite sa čitanjem… “Јарићи некрштени”

Једна од пре: навали, народе

Последњих недељу-две пред повратак кући, наша зграда од седам спојених кућа се некако начелно празнила, по начелу истовремености. У броју један, комшија није био задовољан газдом и увалио му педалу након неколико година.

У броју два, развод у току. Госпоја нашла неког обдаренијег, чак су и неки видео снимци стигли да круже по фирми где су обоје радили. У броју три смо ми, а ни ми нећемо дуго. У броју четири, једна ситна наџак баба са две ћерке – више наџак него баба, вазда нешто закера и гледа да јој неко други поправи нешто по кући. До ње, некакав поп, који целе зиме храни галебове хлебом, и то целим кришкама, што овима испадне или се распадне чим полете, па комади стигну на наша задња дворишта, одакле га не покупе галебови него пацови… У броју шест, онај што је имао куче што арлауче одавно није ту, а ова мати и ћерка што су уместо њега, управо су избачене из стана, шта су стрпале у кола стрпале, а остале ствари однела агенција (сад за некретнине или утеривање дугова, бемлига) а ово што ни они нису хтели да однесу…

…је остало на ивичњаку. У броју седам је био неко па отишао, па се уселило неко од његове деце, па и то отишло.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: навали, народе”

Роботи, или шта већ

“Стижем за двадесет секунди”, рече Шамлис и затвори канал.

“Двадесетједна зарез два”, заједљиво процеди Мохрин-Скел, тачно двадесетједну зарез две секунде касније, кад се Шамлис појавио преко ивице балкона, кућишта тамног наспрам слапова у позадини. Шамлис окрену своју сензорску траку ка мањој машини.
“Захваљујем”, рече присно Шамлис, “био сам се кладио са собом да има да ми бројиш секунде док не дођем”.

Ово говоре два робота. Тачније, дрона – што је сад већ немогуће превести, јер значи или трута, или брундање, или беспилотну летелицу, или мрава радника, или онако неодређено роботску направу опште праксе.

Контекста за ово има неколико. Једно је сама радња, која се тог тренутка догађа на једној опуштеној и помало академској забави. Пред некаквим водопадима, на некаквој плочи ширине око 13000км, која са осталим плочама чини прстен од два-три милиона километара у пречнику, у свемиру…

Nastavite sa čitanjem… “Роботи, или шта већ”

Једна од пре: синемаскрп по дубини

Наравно да нисам престао са аутокрпом. Сврби то, треба почешати понекад. Ово данашње је већ трећи-четврти покушај да направим… ово.

Наравно да не објављујем док не успе, као оно Совјети са лансирањем раних ракета. Прво скочи…

Технички трик за данас (велика овде) се састоји у томе да се запосли дуга цев, фотка низ од девет фотки по вертикали. Изоштрити сваку посебно, дати Аутокрпу да их састави. Обрезати, готово.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: синемаскрп по дубини”

Кажипрстови за уметност

Наслов звучи без везе, ал’ шта се ту може, превод је такав. Гледао сам да преведем и грешку из оригинала, јер множина од index није indexi него indices.

Ни дан данас ми није јасно шта је нагнало две групе, са потпуно неспојивим ликовима & делима (енгр. профилима), да крену заједно на турнеју по Бугарској.

Индекси су тада већ били чувен напредни бенд. Још 1967. су се прочули широм СФРЈ са “Пружам руке”, што је могло да стане раме уз раме са било којом ударном трупом из британске инвазије, или пре да је предводи. Три године касније су већ били славни са “Да сам ја нетко” на оном загребачком фестивалу.

И онда, још само три године касније, ово. Ово није заједничка турнеја, где наступају мало једни мало други. Ово је комбиновани бенд, иза Даворина се јасно чује Чоби.

Nastavite sa čitanjem… “Кажипрстови за уметност”

Како ошљарити и бити славан

Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).

Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.

  • У “Имам скафандер, хоћу на пут” главни јунак, немач појма, врло брзо мора да научи да хода при шестини теже, и схвати да је најлакше да се иде лаганим касом, корацима од неколико метара. Само пет страна касније одбројава 900 корака да би знао кад је прешао пола миље, дакле око 800 метара.
  • Nastavite sa čitanjem… “Како ошљарити и бити славан”

Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља

Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…

Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).

И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.

Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.

Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”

Једна од пре: раскрсница код гробља

Још ме није прошло да хватам чудна ноћна светла… и ваљда ни неће. Овог пута ми се резултат свидео више него обично, иако је то, као и увек, фотка на којој сто ствари не ваља.

Враћали смо се са једног од наших пивских петака прошлог лета, кад су нам у гостима били ћерка и унук. У “Дангуби” је још било оног пива, из ината (ваљда) названог Бадвајзер, тачније Будвајсер/Будвари… око тога, ко има право да користи немачки назив Чешких Буђејовица као марку пива, спор је већ зашао у неке деценије и нема намеру да се реши. Ја бих право на доношење те пресуде дао сваком ко после овог оде негде на тај запад и плати два-три пута више за ону америчку верзију. (овде ме замислити како се злокобно смејем као злоћа у некој најгорој холивуштини)

Кренули смо пешке, лепо летње вече. Такве шетње ми донесу највише добрих снимака, само што сви примећују на колико снимака се виде леђа мојих дама. Овог пута сам претрчао на тамнозелено, њих је ухватило црвено, па сам успео да их ухватим и спреда.

(велику… вреди погледати)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: раскрсница код гробља”

Једна од пре: војна, опитна

Сви који смо имали ту част и невољу да будемо ујна, тј у ЈНА, имамо сто прича оданде. Те приче умеју да нарасту бар колико смуђ упецан у суботу нарасте до понедељка. Имао бих и ја, али… више не верујем ни сам себи.

Осим кад имам црно на бело. Тј, црно-бело.

(велика је овде, не много боља од ове, добро да је и оваква)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: војна, опитна”