Једна од пре: нема врдања

За разлику од прошлог пута, кад ми је врднуо миш, овог пута нема врдања. Миш је подвргнут дисциплини и мукотрпном мицању тачака… док нисам добио шта сам хтео.

Дакле, техника је иста као и прошлог пута: шкљоц, изрез, играње кривом осветљености. С тим што сам овог пута терао контраст много даље, и прецизније гађао да на завршној фотци добијем распон тонова, рељеф и остало.

(велика, за детективе)

Резултат је превазишао моја очекивања. Ово је много више од оног што сам ја видео. У тзв. природи, ово је све млечнобело, одсјај је једва уочљив. Ако канон није у стању да изађе на крај са мушкатлама и каранфилима (1:0 за мене), овде ме прешишао и видео оно што ја нисам (дакле нерешено и нешто јаче).

Ни овог пута нисам дирао боје… ова мрка је у природи тек нешто жућкаста. Дуго сам се дурио на своју бабу што каже жуто кад мисли на мрко или смеђе, а сад видим да је била у праву – то и јесте жута, кад се довољно затамни.

Вежба за радознале шерлоковце је да погоде шта је на слици. Да им одмогнем мало, оно што на мехурима изгледа као некакав четинар с десне стране, није дрво него цев. Да вас видим.

Једна од пре: кад врдне миш

И у доба кухињске лабораторије се експериментисало. Грејао се развијач, или се фотка развијала прво у меком негативском па онда у тврдом позитивском развијачу (енг. developer, дакле програмер). Вежбала се соларизација. А било је и разних случајних изума, незгода са срећним исходом.

Што је, дакако, коштало. Трошио се фото папир. Још горе, остајао је у води до ујутро или свеже осушен па остављен да се поравна, и сви виде шта је успело а шта није.

Са дигиталном фотком је прилично другачије. Експериментисање кошта само времена, а и тога мање него са хемијом. Много мање, јер хемији треба неколико минута да уради посао, а и онда баш не видите шта сте урадили, јер се ради при црвеном или жутом светлу, или треба спаковати материјал у онај црни папир, упалити светло, сачекати да се очи навикну на њега… Док се код дигиталне резултат види исте секунде или, ако сте радили нешто сложено и терали процесор да ради склекове, по цео минут.

Ово је почело као омашка.

(велика је овде)

Напросто ми врднула рука док сам тинцао кривуљу осветљења, па је крива испала доста стрма у средњим тоновима. И то не на овом снимку, него на неком суседном. Већ сам махинално кренуо да то исправим, кад сам схватио да ми се свиђа шта сам добио.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад врдне миш”

Мај нејм из… ланч тајм

Колико језика знаш, толико људи вредиш – речено је давно. Ако ћемо право, то ми је рекла професорица енглеског, па би ту можда вредело додати и “фалите ме, уста моја”.

Често, а дуго већ, олајавамо наше политичаре како нису у стању ни српски да савладају како треба а овамо докторирају са све абстрактима. Није нека утеха да увек има и горих од нас. Овај човек ипо је, кажу, председник италијанске владе…

[видео је био овде]

Оно најважније, поенту на самом крају, је ипак умео лепо да каже да свима буде јасно.

За љубитеље финих језичких радова, препорука да обрате пажњу на титлове. Народни уметник је надмашио себе. Вреди гледати миц по миц.


Вредело је, тојест, док је видео био доступан… можда цела два дана. Јака ствар, уосталом, један виђени политичар покушава да говори на језику с којим нема појма, и не да јадном преводиоцу да заради тај ручак. Не знам што им је то сметало, као да се политичари не избламирају сваки час, и као да монтирање титлова није општенародни спорт на цевки… Код нас то као добар дан.

Ех, тај интернет, свашта на њему може да се нађе, само не може двапут. Можда бих га и нашао поново, да сам блејао у монитор цео дан, ал’ и Цевка је Гуглова, а Гугао има слуха…

Једна од пре: прибор за јело није за јело

Није за јело, него за сликање. Посетиоци Суштине су већ навикли да овде срећу фотографије окренуте хедонизму. Много је јела овде освануло пре него што је кренуло ка устима. И сам патим (чуј, патим!) од те навике, јер има гозби које ваља запамтити.

Међутим, овог пута оброк није био толико сликовит, колико амбијент. Нека кафана са терасом, негде у старом Београду, шира околина радио Београда (дакле, не бих умео да је поново пронађем), седимо, пијуцкамо (заклети возач бистри историју, дакле књаза), саће клопа, ево изнели су нам есцајг… и, ово се не пропушта, шкљоц:

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: прибор за јело није за јело”

Завиривање у СФ – епилог

Што волим кад ми се намести да напишем читаву серију нечега, па онда још и завршницу серије, и мислим да сам готов, кад оно… није него. Није готово кад је готово, него је готово кад ја кажем да је готово, рече Тома Бебић.

Остаје ми мала задовољштина да сам донекле био у праву – од она четири предлошка, таква каква су, неће бити романи, и нису. Али.

Наставио сам да читам Халдемана редом, и наишао на “Добијање у времену” где, нуто чуда, управо развија ону прву варијанту, где се бесмртност купује на рате. С тим што је две ствари избацио (размену знања, и оног Дајката), јер му није била завршна премиса да свет у задатом тренутку одлази у очин, а убацио неколико других. Пре свега, корпорација Бесмртност (или како се већ зове овог пута) је замишљена да спречи свевлашће бесмртних, тако што ће они сваких десет година имати да бирају између докупљивања још једне деценије живота по цену да сву своју имовину препишу корпорацији, или да уживају у свом иметку док су јоште живи. Од оног милиона није одустао – то је минимални иметак без којег неће ни да разговарају, и због којег многи добитници на лутрији никад нису могли да купе још десет година. Јер нису научили како се праве паре. За шта и даље не постоји рецепт – јер за десет година се нешто промени, застари знање, Јово наново.

Корпорација би требало да улаже сво то богатство управо у стабилизацију човечанства, кроз образовање, праведну расподелу, улагање где треба, и да тиме спречи да бесмртници буду омрзнути. Јер нису стварно бесмртни, и не могу то да искористе да буду вечито богати и владају светом.

Nastavite sa čitanjem… “Завиривање у СФ – епилог”

Једна од пре: Немањина, с другог краја

За ноћни снимак, веле, треба троножац или да се бар стоји ослоњен на нешто и да је рука мирна. Е, па, може и из кола. Нарочито ако стоје пред семафором и неко други вози.

И још сам и призумирао, колико то већ може каноновим стандардним објективом, и добио… ово.

(велика је овде)

Сликати град ноћу, па још зими, уме да изнервира. Небо буде онако никакво, шмрљаво, град обасја облаке па се добије неки болестан тон. Овог пута је било таман довољно магле да то градско светло није добацило, и небо је право ноћно. Ова жута светла сам оставио отприлике како јесу, јер да сам то пеглао, онда би ова плавобела светла на дућанима отишла скроз у нешто десето. Не успевам да схватим откуд онај зелени одсјај на сивој коцки лево – семафора у даљини нема, мора да је од неке рекламе на десној страни улице, коју је заклонило ово двоје пролазника.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Немањина, с другог краја”

Једна од пре: Пупинова

Полако затварамо круг, као да смо нека служба… Прелазимо на другу страну главног сокака. Река, тј бивша река је остала са оне стране, али и са ове је некад текла. Ту негде, у старом кориту, и даље расте трска, на 100м од центра.

Али то се овде не види, тих 100м је налево одавде. Пупинова улица се искоса примиче центру, тако рећи с леђа.

(велика)

Зграда лево је главна пошта, а ова десно, у скелама је, стражњим делом, Главни сокак 1, ака Буковчева палата. У њој је ваљда још увек књижара Савремене администрације и већ ваљда шеста туристичка агенција. Или нека банка… хм, главна улица, тамо нема ничег осим банака, мењачница, кафића, седишта странака и бутика. Ту негде, на броју 11, улаз из авлије, била је ваљда куглана, па рвачки клуб, па рачунски центар у ком сам једно време радио, па после не знам шта, а сад је некаква енвео или тако нека евро-нешто-као-институција. Прошао сам туда педесет пута и нисам успео да запамтим шта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Пупинова”

Синтисајзер који никад није постојао

Гугао је већ ушао у пословице. “Ко нема у вугла, има у гугла”, “шта зна гугао, знам и ја”… и она, “ако нема на гуглу, није се ни десило”. А онда га, гугла, ухватим да се није спремио за час.

Синтисајзер је једно од разочарања која је донела будућност на преласку у прошлост. Очекивао сам неке ванземаљске звуке, а кад ми је, двадесетак година касније, успело да и испробам понеки, видео сам да се такмиче ко ће боље да имитира клавир, виолину, хор, звона… а од тог ванземаљског дела, пар јефтиних ефеката, разиђите се, нема овде шта да се види.

Списак музичара који су из тог сокоћала успели да извуку нешто што никако није могло да се извуче из других инструмената је, бар на мом папиру, отприлике једноцифрен (Кит Емерсон, Бата Ковач, Вангелис Папатанасиу и још неколицина). Данас, о овом трећем.

И, пре свега, о његовом тајанственом инструменту, претечи синтисајзера. На овом снимку, то је она горња кутија на којој нема ничега осим клавијатуре и понеког прекидача, никаквих ознака, обична даска, чак није ни лакирана. Очигледан ручни рад. О којем гугао ништа не зна.

Nastavite sa čitanjem… “Синтисајзер који никад није постојао”

Једна од пре: иза путоказа

Фотографисање архитектуре, градског угођаја и осталог шмека се обично, нарочито у овдашњој клупској традицији, своди на вађење архитектонског детаља. Што је хвале вредно, фотограф уме да примети што око превиђа. Почетницима у клубу смо често давали задатак да сликају капије, и после се чудили шта све они успеју да нађу.

Међутим, има једна друга страна те медаље, око које сам се пар пута качио са Грбом, што је брисао жице са снимка. Сложили смо се да их је брисао зато што је хтео, а фотка је његова, крај приче.

Крај у том случају, али… следи да ћу ја то онда другачије. Одавно сам одустао не од брисања жица, него и од бирања угла одакле се оне не виде. Остављам сву ту градску уличну галантерију (и позамантерију, шта год да му је то) да се види. Јер нису архитекти и дунђери једини градитељи. Знам за неке саобраћајне знаке који још раде, док су бар неки њихови творци сигурно у пензији, например онај што указује пут ка СР Румунији, на Старом житном тргу, кад се долази с југа.

Нови саобраћајни знаци су од занимљивог материјала.

eos_2775520131112_20_50_02

(велика је овде)

Имам неких сличних са оваквим мотивом, и тај метал се заиста нешто чудно пресијава, ваљда та заштита од рђе, шта ли. Овде је ухватио одсјаје од семафора, неколико метара иза камере, и велика светла којима је осветљена зграда општине. Онај мањи, наспрам рекламе за роштиљ, има скоро надреалан одсјај.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: иза путоказа”

Једна од пре: кућа без крова

Настављам своју шетњу по кривим сокацима око центра Зрењанина. Ова фотографија (у ствари синемаскрп од бар пет снимака) је снимљена само педесетак метара иза Грбиног дрвета из зида.

И неких двеста метара иза претходне. Ова зграда је некад гледала на реку, а ваљда је и река волела да погледа на њу.

(велика је овде)

Нешто даље у дворишту је некад био први експрес ресторан у СФРЈ, или су ме бар тако слагали. Тај је после затворен а други отворен два ћошка даље (у Вршцу би рекли “две ћошке”), па је онда и тај затворен и сад је тамо полупразна зграда. Овуда се могло краћим путем из Гимназијске на обалу. Једном сам ту чак и појео свој први бурек с месом (што је било чудо, дотле сам мислио да постоји само са сиром). После се ту уселила нека ауто школа (и ко зна шта све још и којим редом). Овај задњи део, који више нема крова, не знам чему је служио. То је још једна међу старим зградама у строгом центру али не и на главном сокаку, које није захватила евроамеричка манија да се пицњава оно где се пролази, а ћошак даље може дрвеће да расте између зидова.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кућа без крова”