Author: Комшија

СФ иза кулиса – шта, зашто

Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.

Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.

Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.

Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.

Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.

“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?

“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).

“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.

“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.

И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?

СФ иза кулиса, завиривање четврто.

Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.

Пут свега телесног

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.

Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.

Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.

Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање четврто.”

СФ иза кулиса, завиривање треће.

Да видимо, досад смо имали једно укидање цивилизације јер је посада отишла на одмор, једно препуштање злочинцима на управљање јер нико није закрпио рупу у систему… шта је следеће? Пауза за рекламе!

Рат и мир

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако баш хоће, или се да наговорити. То је јако отежало ратовање, и све већи и већи део свачијег државног буџета је бивао издвојен за психолошка дејства уперена на сопствени народ: dulce et decorum est више није било довољно убедљиво.

Ова продаја је почивала на два елемента. Један је био да се романтизује лик војника као јуначког бранитеља бла бла бла. То није било нарочито тешко; то се ради још од Хомера. Други је био суптилнији: убедити људе да је сваки појединачни живот у суштини безвредан – ваш, а и оних које би требало да једном побијете.

Тежак задатак, али му је рекламологија, више од миленијума након Медисонове авеније, дорасла у лику генија по имену Мени О’Мели. Потка је била суптилна, и тешко би је схватио ко није већ живео вековима, али кад се са ње ољушти Менијев несхватљиви хумор и подилажење суптилним ужицима, који до тридесетог века нису ни име имали, своди се на ово:

Пре хиљаду година, заводили су људе у војску паролом “буди све што можеш”. Али ви сте већ били све што можете. Једино што нисте пробали је да не будете.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање треће.”

СФ иза кулиса, завиривање друго.

Сад постаје занимљиво. Бесмртност остварена другим средствима мора водити нечем другом, и свет мора пропасти некако другачије.

Злочин и казна

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако је тако ужасан да друштво мора да га се отараси. Осим понеке тако ужасне особе, свет је био идила једна, свако је живео докле је хтео, и радио шта му се ради.

Ево како су се ствари вратиле у нормалу.

Људи су достизали бесмртност правећи себи двојнике, фарлије, које су држали на сигурном и повремено освежавали. Па ако би вас прегазио камион или погодио метеорит, ваш фарли би то осетио и аутоматски би поскочио и преузео дизгине, након што би разборито прво себи направио фарлија. Таквом привременом смрћу бисте изгубили само недеље или месеце протекле од последњег освежавања.

То је отежало излажење на крај са злочинцима. Ако је неко био тако ужасан, да је друштво морало да га обеси или стреља или спржи струјом или отрује инјекцијом, његов фарли би се појавио негде, исто покварен до сржи, направио би себи фарлија и кренуо у нови талас. Ако бисте га заточили доживотно, на крају би умро, а његов зли фарли би опет искочио однекуд, пун младалачког полета и злих намера. Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање друго.”

СФ иза кулиса, завиривање прво.

Научна фантастика се понекад пише као софтвер. Штавише, неки писци су и програмери, и умеју фино да помешају те две врсте писања. Постоји ту и једна важна сличност, невезана за личност писца: 90% пројеката не буде довршено. Напросто се баци.

Осим у случају Џоа Халдемана, који је урадио вежбицу са две премисе: задао је почетну реченицу и да крај има да се деси за дочек нове трихиљадите. И кренуо да измишља шта би из тога могло да следи. Вероватно се и хиљаду других писаца бавило истим спортом, али Халдеман је ово негде и објавио (под називом “Четири кратка романа”), и то је стигло до мене. Намеравам да објавим сва четири дела.

И нека се не љути што ћу му дати само пола зараде од овога (дакле нула), јер му још нисам опростио брљотку звану “Камуфлажа“, коју сам чак и платио.

Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање прво.”

Једна од пре: све укриво

После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.

Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.

Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.

(велика – овог пута препоручујем да се погледа)

Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све укриво”

Још спојених судова: Бисера

Није први пут да ме Грба изокола претекне… мада се већ две недеље каним да напишем ово, опет је он испалио наслов са текстом из мог будућег чланка и пре него што сам га написао. Начело истовремености смо већ обрадили, или ћемо га једном бити обрадили, шта прво наиђе (да, Даглас Адамс је у праву – није проблем у времеплову него у глаголским временима).

Те седамдесеттреће су се испонадогађале бројне важне ствари, мерено мноме, а и цео онај велики рокерски талас је некако већ почињао да хучи и бучи и проћи ће још цела година док се не разиђе у диско пену. Код нас се водила битка за Студио Бе. Властодршци са Првог програма радио Београда (ови са другог и трећег и двеста двојке се нису много питали) су богорадили свашта о дуплирању капацитета, неозбиљности, вашарском приступу и тако даље. Студио Бе, тада млада самоуправна станица намерена да испомера ствари и докаже да радио може сам да се издржава од реклама (са којима су, вала, имали и мере и духа, импровизовали су их у углавном у трку), је након само годину дана у етру почела да се шири. Не знам тачно које године су покренули други програм, кад телевизију, само се сећам да су званичном радију феноменално показали у ком ћошку да клечи по питању емитовања озбиљне музике, кад су отворили и трећи канал који је само то емитовао бар осам сати дневно – мнооого више него ови државни. У ствари не знам ни кад су почели да издају плоче, мислио сам тек седамдесетчетврте, међутим…

Овај сингл је био права мала револуција за то време. Звучао је скроз шлагерски а опет нимало шлагерски. Није било ревијског оркестра него је свирала, у пуном саставу (без Златка, дакако, он не свира) Корни група. Бата Ковач је, изгледа, вазда муку мучио да скрпи довољно пара за уредан и угодан рад групе, па овакви излети нису били реткост. Сличне ствари су радили и касније; мајсторима компликованог подземног звука није било мрско да одсвирају нешто певљиво – занат је занат је занат. Nastavite sa čitanjem… “Још спојених судова: Бисера”

Једна од пре: ноћи пива

У ствари нисмо ни ишли на Дане пива, него да прославимо унуков рођендан, а кад је то било готово, некако се пролазак кроз фешту наметнуо сам од себе. Нашкљоцао сам се успут, а ова се некако наметнула сама од себе, изазвана оним дрветом.

Бечкеречки главни сокак изгледа мање више као и сваки други панонски глвани сокак – гомила значајних и лепих старих зграда из XIX века или још и старијих, неке уредно обновљене, неке само што не падну, и ту и тамо учачкано, методом прст у око, понеко здање из доба соцреализма. Околина, међутим, је чудо једно. Ко би рекао да у сред Баната може да настане толико тесних и кривудавих сокака. На једном месту је тротоар широк само пола метра и улица (једносмерна само првих 80м) је поплочана коцком, педесет корака даље има узбрдица (!), а ко не зна која је улица куда једносмерна лако може да дође себи иза леђа.

Ово је крај главне улице, парче које је 1971. испало ћорсокак јер је стари Ајфелов мост замењен пешачким, а плато између овог и излаза на други мост је двадесетак година касније претворен у дигнути трг, са сумњивим подземљем. Овако то изгледа у ноћи пива.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ноћи пива”

Једна од пре: тко лети, вриједи

Јер беше писано да…

4.6 Начело истовремености

(извадак из поговора двадесет првом издању)

На Ајтхату за пренос порука користе начело истовремености, за које се испоставило (кад је остатак свемира успео да га схвати… колико толико) да је истовремено и последица начела последичности, и обратно (тј одбацује се питање шта је чему последица), а да начело истовремености кад се примени на претходни став, даје последицу (упоредни догађај) да је оно само (тј начело истовремености) истовремено (са) начело(м) последичност(и).
Јасно је да је број особа у Савезу које схватају суштину свега овога, недовољан да би било које боље свратиште пристало да им изда главну дворану за годишњи скуп. Они се увек сaстају у мањој, а истовремено у великој њихови помоћници забављају, боље речено збуњују, новинаре, а преко њих и васколику публику диљем Савеза. Нико ништа не схвата, али то ради (“ради чак и кад не верујеш у њега”).

Зато се не чудим да се оно са птицама појавило оног дана кад ми је екраноспаситељ нанео ово, да ме подсети.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: тко лети, вриједи”

Ауууу… женско, а цепелин

У међусобној преписци се исповртела једна, хм, женска момчад која данас цепа Цепелине… врло занимљиво и на граници између савршеног и богохуљења, но то ће Грба кад му се наврне. Мени је на ум пала једна друга.

Слађана Милошевић се одавно изборила за место негде у врху галерије виђених дама домаћег рока. Специфичан глас и још специфичније поигравање разним варијантама свог лика су јој, с једне стране, омогућили богату каријеру, а с друге стране ни критичари ни публика нису баш знали где да је стрпају. Пробила се, испрва, напола шкакљивим хитићима “Ау, ау” и “Амстердам“, са текстовима из угла рибетине из осамдесетих.

А онда је почела некако да лута, бар жанровски, што збуњује публику и више не знају који то треба да јој дођу на свирку. Што је штета, јер јој је све то јако добро ишло. Глас јој подједнако добро звучи и кад изиграва секси даму, и кад пева романтичне шлагере Дарка Краљића, и кад пева на немачком, и препотопске ствари, и кад пева блуз, и кад рока:

Мада, ово је студијски снимаk на плејбој плејбек (ака на дагласа, ал’ не баш, то је кад један зија а други да глас), и кренуо сам од њега само да се види да Слађана није наивац на гитари. Право рокерско прашење, макар и мало распонтанисано, је овде. Nastavite sa čitanjem… “Ауууу… женско, а цепелин”