Author: Комшија

Дан кад ми се отворило, свих 20:45

Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.

Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.

Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.

“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”

Једна од пре: бубњар у трансу

За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.

Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.

Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бубњар у трансу”

Имај на уму гуму, душо

Музичка рубрика Суштине почиње да личи на причање вицева. Још док смех од последњег није замро, неком другом је окинула асоцијација (ција двапут, снајка!) и већ хвата ред да исприча следећи.

Дакле, Битлси, или шта оно нису хтели да раде, али нема везе, има ко ће. Нису никад извели албум уживо. Имали су гомилу песама које никад нису издали. Хм, има и то ко ће. И то у Београду.

Група Rubber soul project је то урадила, по начелу “шта дете зна шта је 300 кила”. Имали су само наслове са неког бутлег албума који нису ни видели, и можда неке скрнаве четврте преснимке двеју песама на ижваканим касетама, од чега задуго није ништа испливало (а кад јесте, испало је ништа). И од тога су направили албум Битлса без Битлса.

Nastavite sa čitanjem… “Имај на уму гуму, душо”

Дрворед у мимоходу

У давна, прадавна времена, клипови су били оно на кукурузу, а видео са музиком се звао спот. Зашто се сад та пега (spot) зове спајалица (clip) остаће ми нејасно. Неког ваљаног разлога мора да ни нема.

Такође, у та времена је израда тих снимака (енгр: истих) била много једноставнија него данас. Ништа режија, опрема и шта ти ја знам – изведеш музиканте било где напоље, нађеш иоле занимљив амбијент – градилиште, ауто отпад, возиш их кабриолетом по сеоским путевима, и само их пустиш да зијају. После се звук некако уклопи са музиком и готово. Какви дизајнери, арт директори и остале зајебанције. Било је довољно имати откачену идеју.

Ово је једини мрдајући снимак Златка Голубовића који сам успео да нађем током свог истраживања (дакле, пет минута претраге по јућубету). Nastavite sa čitanjem… “Дрворед у мимоходу”

Једна од пре: испод моста

Поред синемаскрпа за по кући, деси се и синемаскрп из нехата. Шкљоц на ово, шкљоц на оно… и тек после се испостави да су то суседни снимци, са истим елементима, и да се дају скрпити. Овог пута ми је, изгледа, мали мозак био бржи од великог и канда ми се посрећило.

Четвртак увече, одбор за 40. годишњицу матуре се скупља на месечни састанак (ал’ смо темељни, а? – а почели смо још октобра). Игром случаја сам поранио десетак минута, и док чекам да наиђе још неко, шкљоцам около. Пошто се састајемо у пивници (што је надреално само по себи, сала за 200 људи, сами ми и келнер, сваки пут), а пивница гледа на реку, чекамо се на мосту. Зађем мало у страну, да видим испод моста, што ми је некад био омиљен амбијент, и…

испадне на крају ово

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: испод моста”

Даждевна лаждевна

Ако нисте разумели наслов, одлично, није ни требало. То је препев наслова песме за данас, и има смисла таман колико и оригинал. Текст, уосталом, није ни био превише битан (дакле, ниједном нисам разумео шта он то пева).

А певао је то Марко, болан, тј Марк Болан док је још изводио народне песме неког свог измишљеног народа. Звучало је то овако.

Да не бих измишљао народ док слушам, увртео сам себи у главу да су ово хобитске баладе, а ко мисли да није тако имао би пуну слободу да покуша да то и докаже. Ово је у мојој глави био онај прави андрграунд, музика откачена из пробраног низа шаблона, где би сваки нормалан продуцент (а и тада је било таквих) за бар десет ствари рекао “не ради се то тако”. Нормални, међутим, не мењају свет.

Nastavite sa čitanjem… “Даждевна лаждевна”

Илија, комшија од пре

Мађарски језик има своје варијанте већине класичних имена. Зна се да Александру одговара Шандор (Sándor), Стевану Иштван (István), Виљему Вилмош (Vilmos), Андрији Ендре. Овог пута нас занима Илија, тј. Илеш (Illés).

У ствари не баш комшија (szomszéd) Илија, него бенд који се тако зове. Ово је накнадни снимак из 1973, мада је песма у ствари из 1966 а сам бенд је основан још педесетих, као гимназијски.


И премда су се комшије патиле са соцреализмом горе него ми, рокенрол је имао некакав пролаз код Партије, историчари ће се ваљда за нашег вакта сложити зашто. Док је с једне стране добијао у вр главе сат недељно на државној телевизији и можда два-три сата на радију, снимци су се правили, чували и ево их данас на јућубици.

Текст нисам баш пропратио, а и мој мађарски би требало подмазати. Но, рефрен сам ухватио – hova megyek му дође “куда идем” и баш је пригодан за те године кад је и обичан хитић, згодан за певуљење, ђуску и журке, био баш право место за егзистенцијалистичко самопропитивање, скроз у складу са временом.

Nastavite sa čitanjem… “Илија, комшија од пре”

Једна од пре – вилин коњиц

На крају се увек исповрти сама фотка, а све оно што је до ње довело, и које су перипетије морале да се прођу, остаје ван оквира. Некад се то осети у атмосфери фотке, а некад напросто испари са ње.

Моја госпоја има неку теорију о западним и источним обалама, по којој ваздух углавном путује на запад, јер се Земља окреће на исток а овај касни. Ваздух над морем је влажнији, те се онда источне обале завлаче под њега, а западне се измичу. Можда би г. Кориолис, који је измислио силу која не постоји, имао шта да каже о томе. На расположивом узорку она испада у праву, увек се некако лакше дише кад сте на западној обали, а и залазак је феноменалан, са све оним цврчањем кад Сунце упада у воду.

Међутим, ово је… само условно западна обала.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре – вилин коњиц”

Рибе за по једном

Постоје бендови у категорији једнократних чуда. Зоћа је недавно поменуо Зигера и Еванса, а дало би их се наватати да напунимо довољно шпилова да ређамо пасијанс на десет столова. Овог пута сам се сетио једне друге појаве – бендова који су направили по хит, мимо своје серије и стила, тако што су довукли понеку младу певаљку. Коју је после појео мрак.

Пре свега, покојни Неша Лептир као изузетак – човек који је то урадио двапут:

Nastavite sa čitanjem… “Рибе за по једном”

Једна од пре: паштета

Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.

Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.

А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.

Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.

Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”