Author: Комшија

Идеја за бацање

Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.

Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…

хм, сећам се овог омота, дакле читао са папира... из библиотеке.Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош.  И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.

Nastavite sa čitanjem… “Идеја за бацање”

Једна од пре, и једна од летос

Од свих фотографских техника, најбоље нам је ишла општа емпиријска метода сналажења. Грунфу смо дигли споменик, онако успут и неприметно.

Теорија вели да за макро фотографију треба имати макро објектив. Ако нема то, онда мех који би се уметао између тела и објектива, па онда објектив може поприлично да се одмакне, при чему се онда поље оштрине примакне. Ако нема меха, убацују се прстенови – навој на оба краја, па се прстен завије у тело, а објектив у њега.

А кад нема ни тога? Па, оно, објектив је комад метала са стаклима, стакло је мање више симетрично, али не лежи симетрично унутар метала, ближе је телу него предњем крају. Ако би се држао обратно, предњи крај уз тело а стражњи крај напред…

И ето фотке. Улагање у опрему, нула. Коштала је квадрат негатива и један папир, као и свака друга фотка… Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, и једна од летос”

Косе још имам, доста ми је

…и оволико. Наносило се, поштено се офуцало, нема лажи  нема преваре. А и плоча је још увек у добром стању. С тим што више не марим да знам напамет не само текст, него ни шта пише на омоту. Јер, ипак лажу.

А лажу по више питања. Редом.

Плочу сам набавио у лето 1970… након неколико синглица, цео албум! Могао сам урадити стотинак фотки за те паре. Представа се већ играла у тетка Мирином позоришту већ другу-трећу сезону, и постала феномен. Остаће записано да је играна 250 пута, раме у раме са потоњим легендама о Зорану Радмиловићу. Набавио сам оригинал! Истина, пише да је отиснута у некаквом месту званом Дум Дум у Индији, ал’ све је иначе стварно оригинал.

Осим што није.

Nastavite sa čitanjem… “Косе још имам, доста ми је”

Стање као пре – ни овај не постоји

Где је један, увек има места и за другог… јануара 1971 се задесим на другом концерту за који мрежа не зна.

Овог пута логистике није ни било… отишао пешке, купио карту на билетарници, погледао, отпешачио кући. Некако скроз нормално, осим што се Зрењанину представе овог значаја догађају ретко. Буфало Бил није навраћао од, кад оно, 1906… а баш бих се могао навићи на ово.

Гугао и даље нема појма, те и на овом списку зјапи поприлична рупа између 2-II-1971 и 15-III-1971. По мом сећању, био је зимски распуст, који се те зиме протезао све до осмог фебруара. Добро, де, мрежа то спомиње двапут, на неким форумима, али једно сам написао ја, а други се сећа отприлике године и то је све. Nastavite sa čitanjem… “Стање као пре – ни овај не постоји”

Крв, зној и концерт који се није десио

Данас, кад неко нешто прича а нико му не верује, неко обавезно улети са “фотке или (ће бити да) се није десило”. Што је, у ствари, случај са добрим делом историје свих места која немају да плате да им се историја укуца у интернет.

И нема везе што се ради о чувеном бенду, који још увек има племе следбеника, већ друга генерација музичара у њему уредно наштанцује понеки албум с времена на време, овај концерт се није десио. Нема фотки, нигде не пише, Гугао није обавештен.

И нема везе што сам био тамо… од све мрежне фактографије, нашао сам само један забити блог где вели “June or July, 1970: unknown venue, Belgrade, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavijа”. Пре тога Загреб и Сарајево, потом Констанца, Букурешт, Плоешти, па Варшава и Познањ, исто без икакве потање локације и са “један од тих јунова, јулова, срећа што их нема више сличних”. Ниједног чланка, ниједне фотографије, само један ред у петогодишњем списку концерата, па и то скрнаво.

Nastavite sa čitanjem… “Крв, зној и концерт који се није десио”

Фото синемаскрп за по кући (3)

Кад се једном пређе оно “тако се то ради“, црв не да мира и прелазимо на “а шта ако пробам овако”. И ту почиње да се догађа.

Ћерка на студијама, узели јој некакав станчић, купатило клаустрофобично мало… што треба некако и приказати. Одвалим једну вертикалну серију и добијем… овај крш.

Хм… нисам баш задовољан. Фотокрп се баш није нешто показао, терао сам га преко 200 на сат и скрљала се, канда, сказаљка на брзиномеру. Да видимо да ли то може боље, шта каже Гугао…

Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (3)”

Могло је и без гитаре

Изгледало је да су чудо од једног хита. И стварно, после “Саосећања” (а не оно како су преводили) они су, некако, нестали.

Међутим… неколико година касније, падне ми шака њихов други албум. И испостави се да сам био у праву, али не и при парама. Провео је довољно дана на мом грамофону да га научим напамет, а опет недовољно да скупим паре и да га купим од тог типа, купио га је неко други.

Ретка птица je један замало велик бенд, што се види по том другом албуму. Име бенда није случајно, знали су да су ретка зверка, и врло свесно кренули својим путем. Промашај се види касније, кад одустану од своје велике идеје и почну да раде исто што и сви други.

А шта су то велико радили? Nastavite sa čitanjem… “Могло је и без гитаре”

Фото синемаскрп за по кући (2)

Кад први покушај успе, ко ће ме зауставити. Али, пут неизоставно води кроз досадни део: с(по)тицање рутине.

Зато данас следи гњаважа, обичне и надасве незанимљиве фотке. Биле су мени занимљиве док сам их радио, али ми се нешто не чини да ће бити занимљиво и вама. Да смандрљамо ово укратко (а и линкове на велику слику ћу трпати у најаве, да не развлачимо текст).

Први значајнији рад на ту тему ми је био, наравно, центар родног ми града, што је и први пут да сам урадио пуних 360 степени… тачније, око 370, није бег циција. Како смо се надали, добро смо се удали… мало ми је пао дурбин на пар места, фали нешто горњих делова на згради електрограђ(еви)нске школе и општине, ал’за први пун круг, пуна капа. Још и ухватио плави сат фоткалицом која иначе воли (да вуче на) плаву. Мора да сам изгледао мало шашаво, стојим на ћошку и вртим се пун круг, не скидајући ока са екранчета.

А онда сам се сетио да видик постаје усправан кад се легне и обратно… и оно чудо од дрвета испред куће није могло да избегне судбини. Напросто сам морао да забележим те огромне цветове – претходне године, кад смо се уселили, већ је била прецветала.

Код Фотокрпа уопште није неки проблем да се ради и вертикално, као и комбинација – покушавао сам да урадим и решето три попреко и два увис, али сам то све покушавао у соби, и онај проблем са геометријом је испао претежак за јадног крпеж мајстора. Ломио ми је стубове од полица, удвајао шарке на вратима, чуда правио и није се прославио.

Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (2)”

Цивилизацијска лудајнача

Разлика између лудајначе и гибанице није само у пуњењу. Гибаница је јело, лудајнача је оргија.

Мада, као клинац нисам баш волео лудајначе. Да ли је било прејако за детиња чула, као што је случај и са келерабом и карфиолом у супи? Нисам их волео, сад их волим.

Или сам напросто те среће да моја госпоја кува много боље него моја покојна мати или баба? А она баш и није имала од кога да учи, у кувању је прилично самоука, метод распитивања, завиривања у рецепте (са све гуглањем као дисциплином), и вишегодишње емпиријске изградње одокативне интуиције. Мислим да је кључ у оном емпиријском, на упорном експериментисању и “што да не” приступу.

Што је кључна цивилизацијска разлика. Нешто налик помаку од занатског ка научном приступу. И нешто још јаче у позадини.

Nastavite sa čitanjem… “Цивилизацијска лудајнача”

Музика за поподне: лажура

У канадској терминологији, ноћ три пса је таква страобална зимоћа, да никакве кабанице, ћебад и остало не помажу, него се човек покрије са три пса, да га греју. Зашто би неки рокери свој бенд назвали тако, немам појма.

А назвали су га. Ако су лагали мене…

За разлику од разних великана које споменемо и по више пута пре него што им дојади да се прегањају са шефовима шоу бизниса (па оду на тзв. Боље Место), ови Канађани су, како их памтим, остали скромни. Ниједном не знам име, не знам ко је на њих утицао, на кога су они утицали, можда на комшилук… и није ми ни битно.

Nastavite sa čitanjem… “Музика за поподне: лажура”