Author: Комшија

Фото синемаскрп за по кући (1)

Почело је пре девет година. Питао сам Грбу да ми састави неке фотке што сам снимио испред куће, а он ми дотурио Канонов Фотокрп (Canon, Photostitch). Судећи по временима на порукама и фоткама, нисам много спавао те ноћи. Прва порука је отишла у 16:30 једне суботе, кад сам повадио из фоткалице серију снимљену преко пута од куће. Прва скрпљена верзија је била готова већ у 22:14. Последња, сутрадан у 2:14.

Тада смо се тек били уселили у ту кућу, све је било у хаосу, у пола просторија је било тепиха а у пола није, пола приземља је било магацин и радионица… а ја заглавим до 2:24 ујутро док истерам верзију како сам ја хтео (и успут научим како ради тај фотокрп). Оно, јесте да је стари Агфин Фотомудрац (Photowise) умео то да ради, али је био доста килав и загрцнуо би се после два снимка. Ово не би успео никад:

Наравно, на овој слици има вишка онолико, зато се то обреже:

(велика)

Сад ово већ личи на нормалну фотку и не види се да је састављено софтверским крпежом од десетак снимака. Жао ми је сенки у доњем делу, ал’ шта је ту је. И не примећује се да снимак не обухвата пуних 180 степени, јер стојим у кривини – и да је улица скроз права, изгледала би овако криво. И, зачудо, изгледа исто као прва верзија коју ми је урадио Грба пре него што сам се упустио у солистички рад. Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (1)”

Једна од пре: банатска литица

-То је на оној низбрдици пре кривине.-Којој низбрдици?
– Ма знаш… осети се штогод кад идеш бициклом оданде.
– А, то…

Док сам фоткао Фуџиславом, имао сам обичај да га држим у колима и активирам кад год ми се на семафору укаже нешто времена. Дође згодно, јак зум, изоштрава скоро одмах, дугмиће знам напамет, само нанишаним и шкљоцнем, без много тинцања. Требало би смислити име за тај жанр, нешто као скраћеницу “како сликати успут кад већ не можеш да станеш где хоћеш, а немаш ни кад”. Могло би ту да се наклапа и о уметнику који превазилази ограничења све држећи их се, и о уметничком изразу који налази путиће куд ће да се искаже, и бла бла, а да не заборавим и трућ. Укратко, тешко је фоткати и возити у исто време па још и добро. Јесте, развио сам нешто рефлекса и направио нешто занимљивих снимака, ал’ сам исто тако који пут замало пропустио зелено или кренуо ка јендеку и, најчешће, снимио тону шкарта.

А онда ме нешто кренула карта… добио сам возача. Натакао дугу цев и од куће до баште распалио серију, отприлике по сећању, шта сам све оно хтео да снимим. Као и оно са родама, буде гомила неоштрих снимака јер се изоштрава ручно а мрда се. Ова је успела баш онако како сам замишљао.

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: банатска литица”

Једна од пре: рода

Како рече газда, хватање птица у лету дугом цеви је заметна работа. То неће да чека, има птичји мозак, прне и нестане. Никад од птичурине права позирача.

Откако имамо башту на селу надлећу нас роде. Прве године се нисам много трзао на њих, знам да ми Фуџислав килаво изоштрава кад се добро призумира, никад галеба у лету нисам људски ухватио а носио сам га (Фуџислава) сатима по плажи. Прошле године ми је стигао Канон, али са стандардним сочивом. Набавио сам онај адаптер за навој м42, и дао се у набавку дуге цеви. И стиже цев, средином августа, међутим цврц.

То што смо ми у основној учили, да у јесен птице селице одлазе на југ, то мачку о реп. Роде одлазе око десетог-петнаестог августа. Прво изазову неколико кратких спојева по селу, јер младе роде лете ниско док уче, па закаче ногама жице. Онда се скупе на некој њиви, кажу очевици да је то читав конгрес, и одлете.

Ове године сам неколико пута носио дугу цев на башту. И исплатило се. Имам десетак пристојних снимака из наше баште, и комшијских, кад рода слети и чепрка, што у потрази за клопом, што за грађевинским материјалом. А и некако су се навикле на нас па су ове године летеле ниже.

(наравно, ту је и велика) Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рода”

Једна од пре: поглед из гараже

Америка (тј, САД, да будемо прецизни) и Јапан би могле да се сврстају међу земље опонашалице. Виде негде нешто па ураде то код куће. Разлике почињу кад крену то да раде: Јапанци ће да то терају даље, побољшавају и дотерују, док не буде боље од оригинала. Амери, међутим, воле да то што више личи на оригинал. Колико се, у ствари, разликује од тог оригинала, није им битно.

Шарлотсвил је месташце у Вирџинији, одакле потиче Томас Џеферсон. Овај је, као прародитељ много тога америчког, остао запамћен и као архитекта. Такође је био и амбасадор у Француској баш у време револуције, па је осим збирке вина донео кући неке идеје из тамошње архитектуре. Пре свега беле стубове на прочељима, које су Французи, у ренесансном заносу, мазнули од старих Грка.

Зато данас Вирџинија, а мање више и цела Америка, слабо имају неке своје архитектуре. Вирџинија опонаша Џеферсона (а он Французе, ови Грке) и на све стране се дају видети зграде од тамноцрвене цигле са белим стубовима. Видео сам чак и једну керећу кућу у том стилу.

(нешто већа слика је овде)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед из гараже”

Једна од пре: жао ми је, Дејве…

Ко се сећа тржишта цигарета из седамдесетих, сетиће се и оне максиме:
ин вино веритас
им раух никотинарм

Но, тема није милде сорте, него вино. За разлику од већине самураја овде, нисам неки винџија, мада сам своје путовање кроз пића започео управо вином. Ваљда сам по том питању остао још увек на летовању, негде у Далмацији, са белим стоним право из флаше (ал’ у издању зем. задруге Вис), а за бело више ни немам друштва. Око мене сви канда преферирају (лалински: волиједу) та афричкоамеричка (српски: црна, енгрпски: црвена) вина.

За разлику од Ђолета Балашевића, који је у својим стиховима вазда тражио некакав спас (од чега то?), па и на дну чаше кад тема захтева, ја сам се након једног од недељних ручкова (који нам је пријатан пожелео утоваривач овдашњи) нешто загледао у остатак вина, обдушевио се бојом и…

(велика је овде)

…примакао светиљку за бицикл, уперио је и почео да шкљоцам. Рачунао сам да плавкасто светло ледовке, преламање са светлом жаруље изнад главе негде у стаклу, и боја самог вина морају нешто да потрефе. И није да сам незадовољан резултатом. Ово је, нехотице, испао један од оних трик снимака, где сви виде нешто што није на слици, а нико не погађа шта је то у ствари.

И сам сам се прешао! Вртели ми се снимци по екрану (подесио сам екраноспаситеља да их врти), наиђе ово и не препознам шта је, него се зачудим откуд ми ХАЛ… као што се прешло још неколико људи кад су ово видели.

Обрада? Ништа, само изрез. И, да, попио ово и сипао још.

Малопродајни случај бабиног колена

Сцена, пре неки дан. Излази баба из самоуслуге, једном руком води унуче, само што није проходало, у другој држи кесе са пазаром. За њом се затварају врата, прикљеште јој обућу, баба се пресамити и дочека на колено, не дотакавши унука. Резултат: одерано колено и занавек бојкот те самоуслуге.

Јер, није им то једина мана. Артикли се појављују насумице, за неке је неизвесно да ли данас имају, као некад кад се ишло у шверц у Темишвар – никад не знаш шта ћеш наћи а шта нећеш. Касе има две, углавном једна обележена да не ради, кренеш ка другој, долази касирка и седа за ону прву. Чему вам служи табла, онда?

ко је довољно луд да памти боје логотипа, погодиће која је фирма

Да не заборавимо и кусур. Износ од 102 динара се аутоматски заокружује на 110, никад наниже. Још нису пробали са уваљивањем жваке уместо кусура, или са продавањем метлице којом чисте мрвице са касе – то су ипак трикови претходне генерације. Али је већ било да уместо пет откуца шест нечега.

Самоуслуга послује по свим правилима капитализма овдашњег. Под један, гледа да ућари колико може и на чему може, и да привуче муштерије како год зна. Да видимо прво ово друго. Nastavite sa čitanjem… “Малопродајни случај бабиног колена”

Једна од пре: Бочек

Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.

а имала је и кожну футролуТада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).

Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Бочек”

Једна од пре: пецарош поред моста

Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.

Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.

(велика је овде).
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пецарош поред моста”

Писаћка са тридесет свећица

На оближњој дописној листи осване овакав дијалог:

| пошто је ове године јубилеј Спектрума

Da jebote, manje od dva meseca do tridesetogodišnjice nabavke prvog nam kućnog računara 🙂

А газда од блога (фр. l’blogue), притиснут приликама, нема куд него ме задужи, без камате, да опишем случај.

За куповину кућне рачунаљке (у потоњем децином речнику се то звало писаћка, не оно што сте мислили него деминутив од писаће машине) сам се загрејао годину унапред, кад је у Старту изашао чланак о зе иксу 81. Онда сам нешто причао са једним старијим колегом, и он ме одговорио од тога, рече изашао је нови, много бољи, Спектрум, има чак 48 кила меморије и ради у боји!

Набавка је потрајала неколико месеци. Као млад професор, са скоро две године стажа, тада сам могао да скуцкам тих 280 марака (што изађе не много више од званичних 125 фунти), али није био проблем у парама него у дотуру. Након неколико одлагања и грижења ноктију, Спектрум је коначно стигао, ваљда на данашњи дан (еј, меморијо, издаде!) те 1983. Наводно га је пазарио неки нашијенац у неком крају Лондона где само Ирци смеју да зађу, а прошверцовала га нека турбо фолк певаљка (удата у Бугарској па се као враћа кући и увози сву силу појачала и звучника и, хм, “друге опреме” сакривене у звучнику). СФРЈ је волела да разрезује сумануте царине на сву могућу техничку робу, али је још више волела да јој се гастарбајтери враћају. Резервна варијанта би ишла, да ово није упалило, преко жене неког источноевропског амбасадора, како ми рече колега који је посредовао.
Nastavite sa čitanjem… “Писаћка са тридесет свећица”

Одлучица

Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.

Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.

Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја

Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.

Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”