Author: Комшија

Најважнији колски део

Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.

Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.

Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.

Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.

Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”

Асимов, други премаз

Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.

Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.

Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.

геодезијску је измислио Бакминстер Фулер, ал' та није довољно провидна па измишљају мембране и поља силе

Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег. Nastavite sa čitanjem… “Асимов, други премаз”

Школа лошег превода: колоквијум

Имали сте довољно времена да вежбате, а имао сам и ја. Треба радити, што увек тешко иде, осим ако наиђе надахнуће. Наишло је кад сам схватио да је моја муза Глугеније Свемогући лично.

Јер, кад се преводи поезија, песници се даје слобода. Песничка. Треба замахнути слободно, са бар онолико слободе колико је песник дао себи. И онда иде.

“Мачији народ (производња паљбе)”

Прати ове очи тако зелено
могу да зурим хиљаду година
хладнијих од месеца
Био је тако дугачак
А ја сам производио паљбу
са бензином.

и тако, зури целу једну Миленију Nastavite sa čitanjem… “Школа лошег превода: колоквијум”

Једна од пре: где си нашао толику бару

Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.

У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…

Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.

ништа без бабе на бициклу

(велика)

Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.

Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.

Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.

Једна од пре: земља, вода, град

Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.

А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.

бандера је некад била двострука, бетонска, о њу смо се запљувавали за жмурке

(велика је овде)

Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”

Једна од пре: месечина

Троножац, ака статив (мушко од стативе) је једна од оних фото потрепштина које вам углавном не требају. Али кад треба, треба ко леба.

Јер без доброг статива, ова фотка не би била могућа.

(већа фотка је овде)

Снимљена је давне 1976, са клупског статива, који је био озбиљан комад метала и повремено носио чак и тешку Болекс 16мм камеру на навијање, какву је имао и Љуба Сликер, дописник РТБа (само је он имао и зум). Са данашњих сиграчки од 2000 динара и 500 грама ово не би могло.

Троножац се углавном да избећи. Камера може за тих секунду-две да се притисне руком уз било какав стамен камен, зид, стуб, клупу, било шта. Међутим, тако нешто вас ограничава у избору угла, а ово кадрирање по мраку, одоздо, са крацима скроз скраћеним, не би могло никако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: месечина”

Једна од пре: Пета авенија

А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита

Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.

Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.

Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.

таксисти неће да се постројавају

Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Пета авенија”

Једна од пре: све боје иња

Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.

Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.

“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.

ноћ је шарена

(велика слика је овде)

Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”

Зен, зарез

– Добар дан, гос’н Салашевићу, ево мене опет код вас.

Ни први снег овог пролећа није могао овако да обрадује Мелентија Салашевића, референта за нешто у министарству за дијаспору и губљење времена. Без Зена дан не би био скроз усран.

– Којим добром, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту? Где ме овде нађосте, као да се не виђамо довољно у крају?

– Па, службено. Тојест, ви сте једини представник државе ког познајем, па код кога ћу него код вас. Досад сте ми увек, ајде ако не баш помогли да урадим, а оно бар да разумем.

– А шта то сад не разумете?

– Науку папирологију. Видите, хтео сам да кренем у самосталну делатност. Да зарезујем људима оловке уз ситну накнаду. Не би била нека велика пара, али рачунам да би од тога могло да се живи. Можда бих касније могао и да проширим делатност, да пуним хефталице, мућкам касете с тонером, распетљавам каблове иза стола… Има тих кућних уредских послова за које нису сви стручни, или немају живаца, а опет су некако и сувише одговорни послови да би се препустили неупућенима. Шта мислите колике су књиге остале ненаписане јер се писац иживцирао због тупе оловке, па му се срце три пута ломило док ју је зарезивао? Одустају људи.оловке, које нико живи не зарезује

– Па шта ту није јасно, одете до своје општине, пријавите и…

– Е, зато сам код вас и дошао. Ја њих ништа не разумем. Nastavite sa čitanjem… “Зен, зарез”

Не тај албум него онај други

Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.

Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.

Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).

Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.

Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.

“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.

Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.