Author: Комшија

Једна од пре: изложба

Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.

Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.

са изложбе, да иде на изложбу

(веелика је овде)

Немам појма зашто ми се оволико свиђа. Да ли због девојчиног лика, позе, ухваћеног тренутка, позе њих троје и како гледају ка десном углу… Поврх свега, ни прилика није сасвим јасна. Ово је са годишње изложбе студената Факултета ликовних уметности, и у овој просторији излажу вајари, ал’ се то никако не види. Нити ова гомила у десном углу личи на скулптуру, нити оних пар блокова, а понајмање момак у позадини – иако јесте, он је сатима стајао тамо са пиштољем на компримовани ваздух, и отприлике сваког минута би га уперио као на слици, опалио пет секунди шиштања, и спустио руке. Ето, сад има и контекст, и опет не знам зашто ми се баш ова свиђа. Било је можда и бољих кандидата из исте сеансе, сликарска изложба је, шта би друго, сликовита, али сам због нечега запео баш за ову.

Другари у клубу су се мало нећкали око фотке, само због падајућих линија са стране – што се није дало избећи, јер сам ово снимио из дворишта, где је тле бар 60цм ниже од пода у приземљу. Дакле ја сам напољу, на нижем, гледам унутра и одоздо – пеглање линија би у ствари покварило све. Било је предлога да мало скратим са леве и десне, ал’ онда би се тај контекст, то напољу/унутра, изгубио, те сам решио да иде каква јесте.

Годинама нисам одштампао неку своју фотку само зато што ми се свиђа. Биће занимљиво да је видим изложену.

Једна од пре: жабац у канти

Ово је са претпрошлог фотоапарата – неке Конике/Минолте, коју сам трошио ваљда најкраће, од лета 2004 до лета 2007. Уштедео сам на њој стотинак долара, јер сам је купио на иБеју, ал’ је после испало да је ремонтована, са приличним успехом.

Што ће рећи да је успех био испод 100% – кад призумира, десна страна је била неоштра. Згодна је, ипак, била по томе што је могла да се носи у џепу, није била већа од јаче грудве снега, а да притом има пристојан зум. А опет, била је за километар јача од претходне фоткалице, која је храбро прегрмела период 2000-2004.

Ово је снимљено код оца ми у винограду, августа 2005. Ишао сам до пумпе, педесетак метара даље од кућице, по воду. Како сам потерао пумпу, из цеви испадне жабац, право у канту. Снимио сам га неколико пута (наравно, фоткалица увек при руци).

01-VIII-2005 из пумпе у канту

(жабац у пуној величини је овде)

Потом се жабац попео уз пумпу и ушао поново у њу, ваљда да сачека следећи тобоган. Ајд’ што ми је био симпатичан, него што је ово позирача какву је тешко извући и из словесног створа, свака му част. И још је чекао да ухватим изрез… суви геније. Добро, мокри. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жабац у канти”

Зен, распонтанисан

Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.

Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.

– Добар дан, Салашевићу!

Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.

– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?

Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!

Nastavite sa čitanjem… “Зен, распонтанисан”

Песма за звиждукање, да не учимо текст

Као што сви већи градови имају бар по једну улицу сличну Зрењанинском путу, тако и сваки фолклор има бар по једну песму ове врсте.

Дакле, шта се пева кад се скупи друштванце, да мелодија није нешто компликована, тако да сви умеју да је отпевају, да текст има кратак метар где свако може, уз помоћ трећег пића, да дода коју строфу, да је у духу пијане зајебанције?

Па наравно. Бећарац.

На ово сам натрчао, у духу глобализације, посредовано преко Британаца (не, не значи да бих нешто друго нашао преко Уругвајаца, Украјинаца или Вијетнамаца – све што постоји биће посредовано кроз две-три англофоне културе, што они не проследе, то до даљњег никад није ни постојало).

Но, било како било, нашао сам како се на јапанском каже бећарац, и извор добре веселе музике. Шта бих више.

Текст, ко мисли да учи окинавски јапански, може да се нађе. Ми, што не знамо ни обичан јапански, нити мислимо да га учимо, ћемо поступити по старом опробаном методу бележења стихова: докле се сећамо, записаћемо, а за даље, даље се звижди.

Новогодишња трпеза: пих је и мени

Како оно кажу, има буџе нема зејтина. Где имају добре уши, нема папака. Где има и једно и друго, нема репова.

Али, дође цица на колица, дође маца на вратанца… И шта још да се каже, него да се упустимо у авантуру (не, није спуштање низ слапове у авану, седи, један) звану “комад на дан, а може и два”. За почетак, мало сам покушао да то осветлим ледовком за бицикл.

ручно осветљење, без статива, боја негде између "порцелан је бео" и "хрскавица је бела"

(велика фотка је овде)

Оно није да нисам штрикао около, чак је било и осветљавања страга и свашта, али ово се током обраде наметнуло као “то је то, не дирај даље, забадај виљушку и навали”. А обрада је, осим изреза и минималног подешавања светла и боје, пре свега у одлежавању у фрижидеру, те вишечасовном крчкању на двојку. Пригодно похваљујем данашње термостате и посуђе, то је прецизно и нема проблема, свака част. Nastavite sa čitanjem… “Новогодишња трпеза: пих је и мени”

Једна од пре: 58 сантиметара

Ова данашња омладина има један до два-три добра односа према фотографији. Парола гласи “фотка, или се није десило”.

То је нов, здрав приступ документаристици – дигитално је, дакле практично бесплатно (кад сте се већ изули за фоткалицу), само од себе зна кад је било, јер памти датум и време, опаљивајте дакле и качите на фејса, нек се зна кад је и шта било, ко је на којој журци бацио пеглу, колико се нанизало празних флаша, коме су се распарале чакшире где треба… до те мере да вам више не верују кад нешто причате, ако нема фотке да то документујете.

Ово ће можда докрајчити традицију ловачких прича, нема више оног “очи му биле оволике”, да видимо фотку или ти не верујемо, као да се није ни десило. Понесен тим, могу данас слободно да причам да ми је 28. априла берићетне 2012 био дугачак 58 сантиметара. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: 58 сантиметара”

Видео сам чак и користан софтвер

Досад најтеже оборива теза о користи од софтвера потиче од моје жене: “баш су ове машине корисне, замисли колико бисмо времена изгубили мешајући карте за сваки пасијанс“.

Мени, као програмеру, је мало теже да проценим колико је софтвер уопште користан. Јесте, данас све то стане у џеп, али с друге стране се често осећам као Бата Ковач са првим синтисајзером: “док испритискам све дугмиће које треба, скоро да заборавим да сам хтео да свирам”. Често се, заиста, више петљамо са софтвером него што га користимо, попут хифилистичара који се више играју озвучењем но што слушају музику.

Али тема је корист од софтвера, а не колико нам он сам смета да га користимо. Шта смо то очекивали да ће софтвер да нам реши? Nastavite sa čitanjem… “Видео сам чак и користан софтвер”

Једна од пре: такси станица

Немам живаца да нешто радим сваког дана, нисам тај. Мени узалуд поклањаху роковнике… Кад се нечим редовно бавим, то значи да ћу некад данима да се мајем око тога, па онда паузирам два-три (дана, месеца), па онда мало чачнем, па опет паузирам, па навалим…

Зато немам фотку дана, ни бројач у наслову. Ово је више какохоћилица (децин израз за прескакалицу шанталицу са алтернативним правилима).

Фотку за данас сам снимио пре два-три месеца. Са фотографске стране, ништа нарочито, ухваћен детаљ који нико нормалан не би снимио. Ово је главни трг у Зрењанину, ту су редом хотел, позориште, музеј, грађанско-техничка школа (тј грађевинско-, ал’ тако смо је међу собом звали кад је састављена), општина, католичка црква, библиотека, пошта, Буковчева зграда, поглед низ главну улицу, споменик, око споменика поплочано жутом циглом. Просечна старост свега тога је век-два, а ја нашао да сликам баш парче водоторња, додатог шездесетих маниром прста у око, и то при земљи, иако је увек био занимљив једино зато што има туце спратова и празно буре одозго.

стара такси станица

(велика слика је овде)

Међутим, ово је историја. У оној пиксли је телефон. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: такси станица”

Ви мејк, овај, мјузик

Сви домаћи бендови су кад тад размишљали о томе да се прославе напољу. Понеки су и стизали да направе нешто – Атомско склониште има албум на енглеском, Бори Чорби је Еди Грант певао двадесетак секунди, Бата Ковач је био гастарбајтер по Енглеској и Шпанији, чак су и Џанг мен севн и Монтенегро 5 и један од тројице зрењанинских Џегера имали успешне хотелске каријере по Швајцарској и Тенерифима, и да закључимо списак са забављачима америчке војске по швапским базама.

И, с друге стране, имамо и традицију запошљавања странаца у домаћим бендовима – у Елипсама је певао Еди Мекенг, Дадо Топић је био довукао Криса Николса.

Али… све су то били домаћи бендови и претежно су изводили домаћу музику. Nastavite sa čitanjem… “Ви мејк, овај, мјузик”

Псиндром

Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.

А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…

Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.

Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.код хокејашког штапа је баш тај угао важан дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија,  која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”