Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Verovali ili ne, može i to.
Uključite preko celog ekrana HD sliku (ili čak 4K ako imate prikladno sokoćalo za prikaz takve slike) i zavalite se. Ah, da: možda ne bi bilo loše da utišate zvučnu zavesu ovog snimka i, eventualno, pustite neku meditativnu muziku koja je vama po volji… (Gde li samo nalaze tu, hm, muziku, da nam je samo znati…)
Pazi sad: 
Kako biste opisali značenje reči “avantura”? Šta je to avantura? Kako avantura počinje?
Koja je cena avanture?
Čemu žudnja za avanturom?
Dobro de, neke žene idu na pecanje, neki muškarci ne idu, pa dođe svejedno. Ali, šta se to ovde dešavalo?
Ovde ima materijala za debatni klub.
Već tri godine ne sanjam, jer živim svoje snove.
— Snežana Radojičić
Bratijo Suštine pasijansa, imam jedan predlog za vas: pomozite Snežani Radojičić da, kako ona to sama reče u nedavnom intervjuu, nastavi ne da sanja, nego da živi svoje snove. Za to postoji jednostavan, dostojanstven i, zašto da ne, zabavan način: naručite njenu knjigu u pretplati.
Hajde sad, da vam polako objasnim o čemu je reč.
U zatvoru za kriminalno loše autore scenarija°, jedna grupa zaverenika pokušava da obrlati neočekivano dobrog autora da ih izvuče preradom scenarija samog filma. Pretnja kiblom je bila dovoljna i siromašak se dao na posao.
Šta se onda desilo?
Može li se pešice uz jarbol visok 30 metara? Kako stvari stoje, to je moguće.
Lik se zove Alex Thomson i, kako stoje stvari, taj zna zašto živi. Pazi sad.
Ono od pre dve godine nije bilo toliko spektakularno. Ali, nije pitanje šta je bilo pre dve godine. Pravo pitanje glasi: šta je sledeće?
Ponedeljak je. Da nije praznik bio bi radni dan, ali svejedno: zna se da je ponedeljak pravi dan da se bavimo ljudima kojima ovisnost o adrenalinu ne dozvoljava da se obzirno ponašaju prema sopstvenim životima. Ovog puta, dvojica Rusa osvajaju trenutno najviše gradilište na planeti.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći.
Već smo se nagledali onog pada skoka Feliksa Baumgartnera iz stratosfere. Je li tako?
Nije tako. Hajde da pogledamo i uglove o kojima do sada nismo ništa znali. Gledaj pažljivo.
Jes’ reklama, ali ovima što su napravili to ludilo od kamerice opraštam sve.
-То је на оној низбрдици пре кривине.-Којој низбрдици?
– Ма знаш… осети се штогод кад идеш бициклом оданде.
– А, то…
Док сам фоткао Фуџиславом, имао сам обичај да га држим у колима и активирам кад год ми се на семафору укаже нешто времена. Дође згодно, јак зум, изоштрава скоро одмах, дугмиће знам напамет, само нанишаним и шкљоцнем, без много тинцања. Требало би смислити име за тај жанр, нешто као скраћеницу “како сликати успут кад већ не можеш да станеш где хоћеш, а немаш ни кад”. Могло би ту да се наклапа и о уметнику који превазилази ограничења све држећи их се, и о уметничком изразу који налази путиће куд ће да се искаже, и бла бла, а да не заборавим и трућ. Укратко, тешко је фоткати и возити у исто време па још и добро. Јесте, развио сам нешто рефлекса и направио нешто занимљивих снимака, ал’ сам исто тако који пут замало пропустио зелено или кренуо ка јендеку и, најчешће, снимио тону шкарта.
А онда ме нешто кренула карта… добио сам возача. Натакао дугу цев и од куће до баште распалио серију, отприлике по сећању, шта сам све оно хтео да снимим. Као и оно са родама, буде гомила неоштрих снимака јер се изоштрава ручно а мрда се. Ова је успела баш онако како сам замишљао.
(велика)