Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Rhiannon Giddens je jedna od najinteresantnijih američkih pevačica koje su se pojavile u poslednjih desetak godina. Pored pevanja, virtouz je u sviranju violine i bendža, a brusila se u grupi Carolina Chocolate Drops, specijalizovanoj za izvođenje starinske folk/bluegrass muzike.
Poslušajte ovo: biće vam odmah jasno.
Zajedno sa Bobom Marleyjem i Bunnyjem Wailerom, Peter Tosh je bio ključna figura u grupi The Wailers više od decenije (1963–1976). Niko ne zna koliko bi dugo trajalo njihovo prijateljtvo da se muzički biznis nije umešao u celu priču. Kako je globalna popularnost reggae muzike sve više rasla početkom sedamdesetih, tako je Marley, zahvaljujući marketingu, postajao njena centralna figura. Wailer i Tosh su, jednostavno, marginalizovani, iako su bili autori nekih od ključnih pesama grupe.
Šta im je ostalo sem da krenu sopstvenim putevima.
Easy listening muzika je oduvek imala veliki broj svojih poklonika. Ja ne spadam u tu grupu slušalaca, no moram da priznam da se i u toj kategoriji mogu pronaći neke fantastično dobre odsvirane pesme koje i danas žive.
Vreme im, očigledno, ništa ne može.
Imam nekolicinu prijatelja koji su, poput mene, od malena veliki obožavatelji filmskog opusa Sama Peckinpaha. Ovaj režiser je uveliko zaslužan za revitalizaciju westerna kao žanra, a nekoliko njegovih epskih filmova na tu temu su danas klasici. Major Dundee (1965), The Wild Bunch (1969), Pat Garrett and Billy the Kid (1973), Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974) samo su neki od Peckinpahovih filmova koje sam strastveno gledao u bioskopima iz dana u dan, sve dok ih ne bi skinuli sa repertoara. Niko pre njega nije snimao takve akcione scene i nasilje koje su imale svrhu u naraciji, a likovi su mu, najčešće, bili ljudi koju su večito bili u konfliktu između života koji žive i ideala u koje veruju… Dakle, gubitnici i otpadnici.
U The Ballad of Cable Hogue (1970) Peckinpah je malo odstupio od sopstvenog obrasca. U njemu nema žestokog nasilja, a mnoge epizode su prožete humorom.
Trideset godina kasnije, čika Žika mi je doneo novi disk Calexica Hot Rail (2000) i odmah izjavio: “Sine, ovo će mnogo da ti se svidi…”.
Do pre par nedelja nisam imao pojma da postoji grupa koja se zove Chicha Libre, a danas mogu da ustvrdim da su se trajno uselili u moj muzički mikrokosmos. I to onaj njegov deo u kome obitavaju svi oni za čijim snimcima često i rado posežem.
I sam sam pomalo iznenađen razvojem događaja. 
“Art for art’s sake” je uobičajeni prevod francuskog slogana iz XIX veka “l’art pour l’art“. Naš jezik je mnogo praktičniji jer smo ovu frazu strpali u jednu reč – larpurlartizam.
Još samo da pokušam da ukratko objasnim njeno značenje.
Svi smo malo odlepili zbog leta koje nije leto, naši dragi čitaoci odlaze i dolaze sa odmora a da i ne primetimo, pa se i mi spremamo da uskoro proglasimo tradicionalnu pauzu… Zasviraj i za pojas zadeni, mudro rekoše naši stari, pa u sklopu priprema za odlazak tamo negde, proveravanja stanja automobila i toga da mi je crkao vodokotlić koji moram da zamenim sada ili posle, mogu da se uhvatim za šefovu čuvenu direktivu – piši šta hoćeš, samo nemoj da preteruješ…
Evo, neću… 
Uloga bake u životu svakog deteta može da bude neprocenjiva. Naravno, pod uslovom da nije nadžak-baba, pa sa njom ima više problema nego koristi. Moja, po majci, bila je fenomenalna i u njenom društvu sam proveo veći deo života. Ona me je naučila esencijalnim stvarima (jer su roditelji veći deo dana radili), strpljivo ispunjavala sve moje hirove, vodila me redovno u bioskop još u predškolskom uzrastu, smišljala muftakise (njen izraz za ono što smo zajednički činili, a da roditelji ne znaju) i kupila mi je prvi gramofon i ploču.
Imalo bi još štošta da se ispriča o njoj…
Sličan odnos sa svojom bakom imao je i Bill Withers, a svoju ljubav prema njoj je pretočio u pesmu “Grandma’s Hands“, svoj prvi uspešni singl.
Ne dešava mi se često da se upalim za nečiju muziku na prvo slušanje. Dok vrtim današnju pesmu po ko zna koji put, pokušavam, uzgred, da se prisetim kako sam uopšte i nabasao na tipa koji se zove Terry Lee Hale. O njemu nema ni pomena na uobičajenim mestima poput Wikipedije ili Allmusica, pa se nešto šturih informacija da pokupiti sa njegovog matičnog sajta koji je, uzgred, vrlo haotično organizovan.
A čovek iza sebe ima tuce snimljenih albuma.
Onomad sam pročitao vrlo zanimljiv intervju sa Micom Gilletteom, šefom grupe Tower of Power. U njemu Gillette potanko objašnjava genezu grupe, priča razne anegdote, objašnjava kako na početku karijere nikako nisu mogli da se adaptiraju na svirke pred 20.000 ljudi, kako su ih ljudi iz diskografske kuće primoravali da prave plesne ploče iako to nisu hteli i bez jeda konstatuje da im je Carlos Santana maznuo poslednjeg pevača… Bilo je to pola sata odlične zabave, a na kraju me je uhvatio nespremnog – ove godine slave 50 godina rada i imaju novi album čiji izlazak uopšte nisam ni konstatovao.
Odmah sam nazvao tetku u… i zamolio je da mi ga pošalje. 
