Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dešavalo se nekad.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem bokseru svih vremena, čoveku zbog čijeg načina borbe su neki od nas najzad poverovali da boks jeste plemenita veština.
Pomerao je granice. A narav mu beše takva da je ‘ladno mogao da dokaže da politička korektnost nije ništa drugo nego prostor vrhunskog licemerja.
Nije mu se posrećilo. Teška bolest ga je mučila pola života. Svejedno, bio je borac do kraja.
Nisam neki jugonostalgičan tip; svako vreme je imalo svoje atribute i ako ne useljavamo mrak politike u te slike, svejedno je gde su granice dok god ih u glavama nema. Ali se dobro sećam nekih magičnih trenutaka scene koju smo nekad nazivali “Yu rock” a koji se nikad nisu ponovili i znam da se više ne mogu ponoviti. Jedan takav trenutak – posebno upečatljiv. Mističan, u to doba nejasan, bez obzira prekrasan, jer reč je o jednoj od najboljih balada koje su u toj zemlji ikada spevane i otpevane.
Sećate li se Lačnog Franza?
Hajde da izvedemo mali eksperiment.
Ostavite predrasude po strani. Ne razmišljajte o grupi koju je javnost Jugoslavije (pa eks-Jugooslavije) naprasno odlučila da više ne voli (bar javno), pa da opet voli (makar krišom i dok ne prođe koncert), pa opet ne voli (jer tako je moderno). Ne razmišljajte o Goranu Bregoviću, osim možda kao o jedinom odličnom biznismenu u istoriji YU rocka, a potom odličnom trgovcu koji prodaje svoju ethno-fusion produkciju širom sveta i pljunite mu pod prozor. Molim vas samo jedno: skoncentrišite se na tekst ove pesme.
Добро, де, неки су већ погодили да се не ради ни о каквом бурету. Ти неки нека пишу себи једно позитивно бројање, нек попију једну по свом избору да се часте, а за остале тзв. смртнике… ма, пуштамо одмах.
Познаваоце опуса Џетро Тала ништа овде неће изненадити – ни то што је Ијан Андерсон некад био толико млад да га није мрзело да из вечери у вече изводи ту тачку лудог флаутисте који стоји на једној нози док свира (издржао је само двадесетак година тако), ни што је узео да преради класичну Бахову ствар (тако се то ради а не ко оно ђубре Рије). Јер то је тада било нормално.
Да видим неки данашњи бенд да одвали класичну ствар и то инструменталну, и да доживи овације на сред песме. Истина, ово је једна од живљих верзија, но кад се упореди са каноничком верзијом са албума “Устај“, чује се да ту нема неке велике разлике – ниједна нота није прескочена, није збрзељано, само се пустило себи на вољу. И свирала се дрвена флаута – ко се овога наслушао, приметиће разлику.
Досад смо се бавили инструменталцима из ранијих шездесетих, које за мене трају некад до ’64, некад до ’67, зависи о чему причамо. Ал’ су после дошли неки други и почели да раде то исто, само другачије. У овом делу избора неће бити само убитачни хитови, него и нешто лудака. Или, како би рекао Грба кад је чуо на који сам бенд натрапао, монструма.
Бенд је један од оних са скроз негугљивим именима: Man. Сад да ли то превести као човек или као мушкарац, порота још увек већа. Умеју они и да певају, и то врло добро и са занимљивим штимунгом, но прва њихова ствар која ми је доспела на плејлисту за редовније слушање је ова:
То сам вртео данима, кад год ми падне на ум, и за ових ваљда већ дванаест година ниједном није била у опасности да излети са листе. Ваљда се, као и обично, палим на ту сложену музику, која не леже ни на треће слушање, али зато има материјала и за двадесето и кусур, увек има још нешто да се чује.
Vaskrs ili Uskrs najveći je hrišćanski crkveni praznik. Njime se proslavlja vaskrsenje – povratak u život Isusa Hrista. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, u prvu nedelju posle Velikog petka.
Uskrs je praznik koji nije vezan za određeni datum, a računanje u koji dan pada je malo komplikovano zbog različitih kalendara i još nekih stvari. Za pravoslavce datum Uskrsa određuje Jerusalimska patrijaršija.
Home and done it’s just begun
His heart weighs more, more than it ever did before
What has he done? God, help my son
Hey, stay a while, I’ll stay up
No sugar is enough to bring sweetness to his cup
I know sorrow tastes the same on any tongue
Davno je bilo, mislim još posle koncerta Santane u Budimpešti juna 2002. godine, da sam primetio pravilo: ako želim da dobro dokumentujem koncert koji sam pohodio, i fakte i utiske, moram to učiniti što pre. Po mogućstvu kad se samo odmorim od fizičkog napora, nakon povratka kući. Beše tako u nekoliko navrata i otkad postoji Suština pasijansa. Nisam baš uvek bio osobito pažljiv i vredan, pa sam ponešto i propustio, no neke važne trenutke ste možda upamtili, poput moje priče s koncerta grupe Colosseum u Pešti novembra 2014, što beše prilika kojoj sam prestao da se nadam pre mnogo godina, pa se ipak desio; ili sa koncerta Matorog Prdonje u Beču juna 2015, koji je bio na mojoj bucket listi… i još uvek je. Svojevremeno sam napisao i traktat o tome zašto mislim da je pohođenje velikih rock koncerata važno za ozbiljnog poštovaoca te muzike i ikonografije i to bi bio uobičajeni okvir u kojem se danas krećem kad opisujem koncerte.
Ovoga puta će biti malo drugačije.
Naravno: moji drugari već znaju šta je došlo na red, jer su me često prozivali da sam im dužan tu priču još od povratka iz Pule te tople septembarske nedelje 2015. Jer, znate kako je: pohoditi koncert Davida Gilmoura zbilja nije mala stvar.
У тим налетима оптимизма и свеопштег напретка раних шездесетих (но не рекоше на коју се то страну напредује), после телекомуникационог сателита добили смо и песму о… нафтоводу.
Ту је баш згодно што нема текста, иначе… шта би имало да се каже о дугачкој цевуљаги?
Ово су некакви Д Шентејз, што је вероватно требало да звучи француски, онако како већ Амери умеју да замисле како би француски требало да звучи. Песма (која се не пева, упркос називу групе) је изгледа била популарна, јер је се некако и сећам.
Наравно, изводио ју је ко је стигао, па чак и неки Млади, који су се понекад појављивали и под именом Тхе Младис (ех, та бољка опонашања и пресликавања). У ствари, имам негде добра три сата домаћих бендова из тог времена, све сам инструментал, мада ту има и доста обрада класичних ствари – “Лабудовог језера”, теме из “Фауста” итд.
Nedavno nas je Šef počastio odličnim prilogom o liku i delu Georgea Harrisona, a oko samog teksta se povela i interesantna diskusija u kojoj nisam učestvovao. Na umu mi je bila današnja pesmu koju niko nije ni pomenuo. Ona je jedna od najboljih koje je Harrison napisao, a prilično je nepoznata jer je objavljena samo kao singl.
Većina samuraja u vreme njenog objavljivanja igrala sa koficama u pesku ili nije bila ni rođena. 
No, prvo malo (pred)istorije. 
