Category: Istorija
Dešavalo se nekad.
Pjatji dne obeležavanija roždestva tvojego
– Pamtim kao da je juče bilo…
– Ali, tata! Pa bilo je pre pola sata!
– Slušaj ti, klipane jedan! Ja pamtim kao da je juče bilo – i tačka!
U minut pre tačno pet godina rođena je Suština pasijansa.
I šta sad, kad smo na poluvremenu života bloga?
I šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Pjatji dne obeležavanija roždestva tvojego”
Тако се то ради
Те седамдесетдруге сам имао можда тек туце лонгплејки, ал’ се налазило начина да до мене стигне по неколико од другара који су имали више. Био сам опет закачио неки грип па сам тако имао времена да натенане преслушам последњу туру од неког типа који ми чак није ни био другар, него је његов брат био члан клуба.
Тада сам отприлике већ знао шта је то ЕЛП, али нисам имао прилике да их чујем како ваља. Док у том штосу нисам открио Мусоргског. Добро, знао сам да прогресивни рок, у неким својим гранама, дебело сарађује са класичном музиком, да се не либи синтезе свега могућег, ако ће из тога да се роди нека нова музика. Али ово још нисам чуо, да неко изведе класично дело од а до ш.
Овај снимак сам видео тек осамдесетих, кад се некако догегао до неке наше телевизије. Тада сам га већ знао напамет.
Без иједне речи: укус меда
Почело је још 1958, позоришним комадом у Британији, у стилу тадашњег “кухињског реализма”. Две године касније, постављен на Бродвеју па су Амери додали ово као музичку пратњу. Већ 1961, истоимени филм (мада није сигурно да је ова песма у њему, Википедија се не изјашњава). Песма постаје истински популарна тек 1965, када је снима…
Ех, најбоље да тог извођача наведем како је најављен на неком хрватском медију (вероватно уз дозу зајебанције): “Тратинчица Алперт и мјед из Тихуане”. Што му дође пригодно, јер за данас имамо баш загребачке Роботе са том песмом.
Роботи су тада били само један од бендова који су свирали шта су стигли; било је много песама које су биле популарније од бендова, а нису се дале наћи на (увезеним) плочама, па су се бендови утркивали ко ће пре да скине ствар и одсвира је јавно. Још ако је угурају и на сингл, ето славе.
Balada o onima koji nikad nisu razumeli koliko je teško naučiti leteti, a koliko je tek teško biti letač među neletačima
Jedan od najvećih blagoslova u mom društvenom životu je stalni kontakt sa dobrim ljudima koji o muzici znaju mnogo više nego ja, a spremni su da podele sa mnom sve što znaju (i imaju). Zahvaljujući njima, zahvatio sam duboko i stigao daleko. Zahvaljujući njima, naučio sam mesto nekim svojim bivšim muzičkim fetišima. Provalio sam veze između autora i izvođača, nalazio ključne igrače čijim praćenjem sam stizao dalje i još dalje…
E vidite, to su nezgodne stvari. Jer pomalo zaboli kad shvatite da je gitarista na čijoj ste muzici odrasli mnogo ograničeniji nego što legenda o njemu dopušta. Ili da je grupa u koju se kunete od četvrtog razreda osnovne škole flagrantno zakoračila u ćorsokak i nema više smisla da postoji. Ili da ne postoji razlog da više slušate neku muziku jer vam se u tom istom fahu otkrila ona koja je zaista vrh… Razumete obrazac: širenje vidika je bolan proces.
Pod pritiskom sve one muzike koju sam uneo u svoje iskustvo, do danas ostade malo one muzike na kojoj sam odrastao. Prosto, malo je te ranije muzike izdržalo moje sazrevanje. A prvi od svih Postojanih su oni koji su mi možda i ostali najdraži.
Не ресторатер него рестауратор
Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.
Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.
Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.
Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.
Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.
Без иједне речи: Телстар
У забавишту сам брзо научио да не ваља да верујеш свему што чујеш. Не постоји никакав Листон Клеј, то су бре двојица. Сони Листон и Касијус Клеј, некакви боксери које ће за неко вече да гледају сви. Који имају телевизор.
Не знам да ли је то био први сателитски пренос у историји или негде другде, или само први који је и до нас стигао јер је најзад неко добро нанишанио ону тањирачу од антене, свеједно. Отварало се нешто ново, могли смо први пут (ко је имао телевизор) да видимо шта се догађа на другом крају Земље (немојте ми објашњавати како то лопта има крајеве).
Не знам ко су Торнада (који су се код нас, наравно, звали Торнадоси) и није ни битно. Овај снимак, у мојој личној хронологији, је био тренутак кад се тај рани инструментални рок одвојио од музике за (бивши, плагирани, какав било) каубојац и нашао нову њиву ново поље где ће да нађе изговор да се баци у експериментисање.
Fantomi zgrada po Londonu
Без иједне речи: један прави каубојац
Почиње од Куросаве и “Седам самураја” (не Скоја него с црно беле траке). Наставља се у Холивуду, где су били љубоморни на добру причу коју би они волели да је њихова… чекај, разбојници нападају село, самураји га бране… то би могло да се претвори у каубојац.
И претворили су га у “Седморицу величанствених“. Играле су све саме мрге тог времена – Чарли Бронсон, Јул Бринер, Стив МекКвин, Џејмс Коберн, Роберт Вон. Као сценаристе нису потписали Акиру Куросаву, Шинобуа Хашимотоа и Хидеа Огунија, ваљда из те љубоморе. А музика за филм… па, Димитриј Тјомкин је већ био доста потрошен, требало је нешто у складу са временом – да, инструментални рок, из пера неког Елмера Бернстина. Што је постало јако популарно, свирало се на све стране…
И ето нама и Индекса како то свирају. И тако, после индијанаца имамо и Јапанце каубоје, и то из Сарајева. Био је свет добро повезан и пре интернета.
