Category: Istorija
Dešavalo se nekad.
Radovi u toku
Čestitke časopisu National Geographic Srbija na desetogodišnjici postojanja.
Povratak zemlji (2): Sušara za crep
Једна од пре: вагони на фабрици станици
Ако је неком чудно да чује “фабрика станица”, то је зато што није одрастао довољно близу старе индустријске зоне у Зрењанину. Она је имала и своју железничку станицу, која се звала “Зрењанин фабрика”, и то званично.
У ствари, зове се још увек, него је индустријска зона покојна. Зато ова фотка не спада у ону врсту фото сафарија званог “тражимо Сталкера да нас проведе кроз Зону” (јер се никад не зна кад ће неки радник неког обезбеђења да запати Чворовићев синдром), него је требало да спада у кафанске.
(велика)
Ово је призор тачно преко пута те кафане.
Фабрика станица је својевремено имала поприличан промет. Јутарњи возови су довозили бар половину радника за добар део два-три Комбината (и Серво Михаљ, и текстилну и металну индустрију којегде по крају). Пошто се део погона налазио иза пруге, изграђен је и пешачки мост преко колосека, јер је бивало и удеса – замор, пиће, магла, ноћ… Сад овуда прођу два-три воза дневно, раднички су одавно укинути (овде дође линк на “Радничка класа одлази у рај”, нема, побрисали злотвори), теретни нешто више ноћу него дању…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вагони на фабрици станици”
London u plamenu
Једна од пре: поново ради Кантина
Да ли је истовременост, ил’ ко зна шта ли је, тек десило се да су се овде скупиле три ствари – она кафанска серија од лане, и то са два истакнута члана скупљена на једном месту.
Прво, локација је већ била посећена, пре једанаест година. А сад је дошло време да се посети поново, јер је госпоја Злата, која је некад радила у Банатској, од пре пар година кренула соло, са врло једноставним рецептом: добра банатска кујна, са нагласком на чорбе и кобасице, и увек неко занимљиво пиво. И то смо оверили једним недељским ручком у част рођендана једног од унучића.
Фонтана поново ради, али кажу да су старе цеви попуцале, да су морали да лупају бетон и наново ураде зидић. Са прскалицама су мало оманули, не добацују. Статуа треба да се купа (имам и фотку изблиза где се види да она ту клечи на једном повеликом сому), поправиће кад стигну.
Raspevani kolosi Memnona
Osmijeh
Gledajući na Zapad, često smo spremni da potcenjujemo ono što smo nekada imali. Ako su šezdesete godine u Jugoslaviji bile obeležene entuzijazmom, borbom sa državnim cenzorima i pokušajima da se imitiraju velike svetske zvezde, njihova druga polovina je najavila originalnu, autorsku muziku.
“Osmjeh” (1967) je jedan od prvih, pravih hitova koji je, u istom trenutku kada se zavrteo na radiju, postao “pjesma tjedna”.
Је ли округла годишњица?
Таман сам помислио да је округла, а онда се сетио да сам ово слушао на свом новом транзистору, једне “Вечери уз радио”, а тај сам транзистор освојио на неком такмичењу почетком јуна 1970, дакле није 45 година него 46.
Пошто смо већ обрадили претходну малу симфонију, ова годишњица ми некако дође као прилика да ископам ову другу, често запостављену, забачену иза оне.
Снимак је такав какав је емитован пар година касније на новопокренутом II програму РТБа.
Имам га целог, но тај цео више не могу да нађем, јер је Цевка канда протерала све што је дуже од 10 минута (можда ко плати…) тако да ово иде у два дела…
Без иједне речи: цајтнот
Те седамдесете је Никола Нешковић често пуштао ово, па сам можда методом погрешног узорка дошао до закључка да је било страшно популарно. Оно, нисам га чуо много код других, или никако. Све ми се чини да се чуло у неком филму, али се не сећам ком.
Сетио сам се овог кад ми се само подметнуло – што би рекао Зоћа, седи и чекај да ти наиђе, рндалица је паметнија од тебе. И не само то, него сам ја мислио да знам ову ствар напамет.
Испоставило се да не знам. Не знам ни пола. Све ми се чинило да су те оргуље биле у предњем плану, и да се добро чула ритам секција и то је све. Не сећам се никаквог увода и ситне игранке у другом и трећем плану. Јер се на оном радију, “”Тесли” из педесетих, то није ни чуло.