Category: Istorija

Dešavalo se nekad.

Оде Питер Грин

Што нас је веома изненадило, нисмо ни рачунали да је, још колико јуче-прекјуче, био жив. Јер ово је човек који је надалеко надживео сопствену биографију. Све приче о њему се завршавају напуштањем Флитвуд Мека и одласком у неке своје мутне киселе воде. Изашао са сцене, нестао из снопа рефлектора, такорећи не-особа. Што рече наш другар, “да је мене неко јуче питао да ли је жив или не, не бих био сигуран мада се не сећам да је већ помињан у оваквој причи. Био бих ту негде, ваљда јесте али нисам сигуран.”.

И шта да се каже, кад смо већ све рекли: о зеленом ђаволу, о томе како се Мек сналазио после њега, двапут, трипут…

Спомињали смо и забавиште у ком је одрастао као музичар, са све приредбом, првим албумом са Меком, његовом страницом из рок буквара, и на још неколико места где смо спомињали неке сличне, например Сида Барета.

Јер, великан овог формата није неко кога се сетиш тек кад умре. О њему је увек имало шта да се каже, осим кад одсвира нешто да те остави без текста. Један од у вр главе десет људи који су умели да свирају блуз тако да и ја могу да слушам. Ево и сад чујем.

Слава мајстору.

Плоча

И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.

Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.

О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.

Nastavite sa čitanjem… “Плоча”

Једна од пре: киоск 6

Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.

Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.

Шта се изменило отад, а шта није?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 6”

Једна од пре: киоск 4

Тих деведесетих као да се сва малопродаја селила у киоске. Многи су их отварали, да им не пропадну отпремнине, да ухвате последњи воз за некакав нормалан живот. А онда је и тај воз прошао.

Како би рекао Крлежа, “било па није”. Из главе бих могао да набројим пешес оваквих споменика деведесетим у само две-три оближње улице. И то не само оваквих затарабљених гвоздених кутија, него и бетонских плоча у авлији, уз улицу, где је кутија била. И обичних породичних кућа где, нуто чуда, једна од предњих соба има врата на улицу, иако се у кућу улази из дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 4”

Једна од пре: вечерња шетња 5

не из руке, све глумећи статив, него са клупе

С ове стране моста има један буџак (чуј, један…) који вечито заборављам. Некад је туда ишао нормалан тротоар право на мост, али откако је трг претворен у комбинацију тераса+подрум, на то воде некакве степенице, које почињу испред претпоследњег дућана. А до та два води овај ћор-патрљак плочника. Није да им је нешто помогао.

У даљем локалу се изређало свашта, некаквих туристичких агенција, дрангуљарница и бутика опште праксе. Први дућан кога се ту сећам је био “Елегант”, продавница јефтинијег накита, сатова, дрангулија од бољег порцелана и тзв кристалног стакла…

Чек, стани мало.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 5”

Једна од пре: вечерња шетња 3

фасада је била класична банатска, сам набој па омазано блатом и кречено ен пута

Сад сам намерио да кренем даље, ка тзв. граду. Фотка од горе (иста од прошлог пута) је у ствари онај Нови Житни Трг за који нико не зна да се тако зове, примио се нови назив (Доситејев). Но, вечерње шетње ове зиме су се обично завршавале ту негде у крају, па за остатак улице харам по архиви.

Нисам одмакао ни педесет метара од места где је снимљена она горња. Амбијент се, као, једва променио – дрвеће, трава, мало друма са стране (осим што је ова снимљена добре четири године раније, кад је била она маглуштина).

На обе фотке је у стварности све тачно тако како на фотци изгледа, дакле лажем као пас.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 3”

Једна од пре: вечерња шетња 2

Није нестала зграда, него ју је напустио дух.

Морам да одступим од замишљеног редоследа и скокнем петнаестак година у прошлост. Јер сам тада, као и онолико пута пре и касније, снимио нешто што је после нестало.

Није зграда срушена, него су прозори постали непрозирни, откако се у њу уселила она самоуслуга што се римује са нивеом. Реч прозор се тако изметнула у своју супротност. Једно од непримећених ремек дела домаће градње с почетка осамдесетих је тако постало још мање приметно. Није нестала зграда, него ју је напустио дух.

Зато даље уз улицу има занимљивих призора.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2”

Једна од пре: маховина

Шетајући по крају, а канонски наоружан, приметим увек понешто. Углавном куће, пошто је зима, јелте, људи се посакривали уз фуруне, флајке и шта ко већ има за грејање, јер напољу је средина фебруара…

Осим што ни фебруар није као што је некад био, чак ни јакна на мени није баш зимска. А и време сунчано, а сунце, веровали или не, зими греје чак и нешто јаче него лети, јер тако нам је накривљена планета да је зима кад смо ближе Сунцу. Јесте разлика једва један посто, али ето. Није нам хладно што је далеко сунце, него што нас греје кратко и под нижим углом.

Ево ово је снимљено у 14:38, а сенке су већ дуге.

Маховина се овде брзо запати – по крововима, скровитим буџацима, гдегод је иоле хладовина или заветрина – а онда се међ њу завлачи прашина и којекакво семење, па убрзо никне и трава и којешта. То нарочито по крововима и олуцима, што смо већ видели овде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: маховина”

Једна од пре: фантом у зеленим фармеркама

оне полицијске играрије са једносмерним огледалом, као да је улица на саслушању

Јер, ако ћемо право, може ли се ово назвати другачије?

Ово је бивша амбуланта на крају Гимназијске. Упркос избледелом и офуцаном стању садашњем, задржала је лепоту, јер је рељеф на фасади, изгледа, цео и на броју, осим над чеоним прозором. Као што спачек буде лепши кад је мало чукнут, или фармерке кад избледе од ношења, по истакнутим ивицама.

Ђаво, међутим, гледа баш на ситнице.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: фантом у зеленим фармеркама”

Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…

још стоји метална конструкција која је изигравала терасу и на коју се качило степениште

И даље не мрдам из центра, јер ту је густина архитектонских слојева највећа. То јест, крпило се и удевало и сналазило и било је свашта. Како би се рекло језиком с краја прошлог века, ту су се правила мала деца. И буквално.

У ову авлију сам јако ретко залазио. Некад давно је ту био први (у СФРЈ?) експрес ресторан, оно где узмеш тацну и скидаш клопу са полице па наређаш себи ручак. Био сам у њему једном, ту сам појео свој први бурек с месом (бос. бурек). И онда, за четрдесетак година сам туда зашао можда једном или двапут, мада је у строгом центру, једва 100м од оне прошле фотке.

Ово је у ствари призор који се укаже кад се прође кроз ону кућу без крова. И прође до предњег краја дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: таван, атеље, мансарда, поткровље…”