Odavno nismo gledali kakvih novosti ima na planu animiranog filma.
Kako je malo potrebno za osmeh. Kako je malo dovoljno za sreću.
Savršeno.
Category: Istorija
Dešavalo se nekad.
Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane
Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…
Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”
Pultrearum ante portas
Kreneš tako u šetnju i nabasaš na rimske ruševine…
Nije izgledalo kao pogodan dan za šetnju – pogled kroz prozor naše hotelske sobe i moje mobilno 
sokoćalo su upozoravali na kišu u najavi. Neko bi se u toj situaciji priklonio toploj banjskoj vodi i svom onom tetošenju koje je mamilo samo sprat ispod, ali mene je zasvrbeo desni kažiprst – onaj za okidanje, pošto mi je na aparat bio montiran prime 50mm objektiv koji mi je Grba tako velikodušno pozajmio pre neki dan.
Sva sreća da je Sandra dovoljno luda kao i ja te kišu ne smatra preprekom za šetnju, pa smo se uskoro zaputili uzbrdo – ideja je bila da se nekako domognemo brda iznad Banje Koviljače. Posle sat vremena lutanja oko kuća na obronku brda shvatili smo da nema čak ni kozije stazice kojom bismo mogli nastaviti. Tu sam priznao poraz i isukao Google Maps ne bismo li iskopali neku alternativnu putanju. I tada sam u moru zelenila na mapi ugledao poziciju zanimljivog imena: Koviljkin grad.
Dogodilo se na današnji dan
Sem što se slavio doček Nove godine, ima još događaja koji su obeležili ovaj dan…
45. pne – Godina se po prvi put završava ovim datumom, posle reforme koju je sproveo omiljeni stručnjak Srpske pravoslavne crkve za kalendare, Julije Cezar.
192 – Lucije Aurelije Komod je ubijen u svom kupatilu. Po izjavi očevidaca, Russell Crowe nije viđen u blizini mesta zločina narednih 18 vekova.
1600 – Elizabeta I izdala je Kraljevsku povelju londonskim trgovcima koji su poslovali sa Istočnim Indijama, čime su udareni temelji istočnoindijske kompanije. Hvala im za čaj.
Prilagođavanje
Pre dan-dva, neko se na fejZbuku setio legendarnog mađarskog crtaća “Gusztav”. I dakako, tu ožive sećanje na legendarnu epizodu u kojoj je Gustav želi da popravi izlizano slovo na dugmetu za manžetnu…
Prošlo je bezmalo pedeset godina otkad je ovo napravljeno. Pomalo je šokantno to što slikovitost ove lakrdije nije izgubila na aktuelnosti za sve to vreme…
Једна од пре: такси станица
Немам живаца да нешто радим сваког дана, нисам тај. Мени узалуд поклањаху роковнике… Кад се нечим редовно бавим, то значи да ћу некад данима да се мајем око тога, па онда паузирам два-три (дана, месеца), па онда мало чачнем, па опет паузирам, па навалим…
Зато немам фотку дана, ни бројач у наслову. Ово је више какохоћилица (децин израз за прескакалицу шанталицу са алтернативним правилима).
Фотку за данас сам снимио пре два-три месеца. Са фотографске стране, ништа нарочито, ухваћен детаљ који нико нормалан не би снимио. Ово је главни трг у Зрењанину, ту су редом хотел, позориште, музеј, грађанско-техничка школа (тј грађевинско-, ал’ тако смо је међу собом звали кад је састављена), општина, католичка црква, библиотека, пошта, Буковчева зграда, поглед низ главну улицу, споменик, око споменика поплочано жутом циглом. Просечна старост свега тога је век-два, а ја нашао да сликам баш парче водоторња, додатог шездесетих маниром прста у око, и то при земљи, иако је увек био занимљив једино зато што има туце спратова и празно буре одозго.
![велика слика је овде](http://i3.minus.com/iGyy8Na2Vwns4.jpg"){kind=link}
Међутим, ово је историја. У оној пиксли је телефон. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: такси станица”
Псиндром
Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.
А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…
Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.
Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.
дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија, која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”
Da li zaista postoji…
…Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?
Фала лепо
Одем тако до клуба, и наравно да промашим. Није у тринаест сати, него тринаестог у петнаест. Ал’ добро, бар мало да мрднем од куће. Град је одустао од наплате паркирања по сокацима – има два-три велика паркинга довољно близу центра, а ко воли да се учачкава ближе, нек му је са срећом. Ал’ субота је, испред суда нема никог, има места, а и леп је поглед.
И гле, табла.
А лепо су је посадили… поздрав од тзв. “Европе”, која пати. Пати од маније да је тај буџак Европе исто што и цела Европа, и да су они позвани да уреде остатак континента на своју слику и прилику. Колико већ слушамо њихове штапове и нешто мало шаргарепе, штапови подужи а шаргарепе нешто танке и… чегбре, зар ми немамо шаргарепе? Шта онда једу наши зечеви? Nastavite sa čitanjem… “Фала лепо”
Valter ponovo jaše
Danas u pola devet uveče, u centru Sava se održava premijera filma “Valter”. Ako sam dobro razumeo suštinu, reč je o dve paralelne priče. Jedna o Vladimiru Periću Valteru, čoveku o kome svet zna manje nego što je uobičajeno za heroje. Druga priča je o Bati Živojinoviću, čoveku kojeg je cela jedna dalekoistočna nacija pretvorila u mit zbog uloge u filmu “Valter brani Sarajevo”, koji je u toj zemlji najpopularnije kinematografsko štivo već četrdeset godina.
Ne pitajte me kako znam… Bata je u razgovoru tokom snimanja odvalio epsku izjavu:
– Ne poznajem nijednog heroja. Prema tome, ne poznajem ni sam sebe.
Kakva legenda! 