Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Taman smo pomislili da je sav onaj veliki trud ekipe Monty Python’s Flying Circus bio uzaludan, kad se pokazalo da ipak ima onih koji vuku civilizaciju u pravom smeru. A ko bi drugi, nego blesavi Norvežani. Pazi sad.
Ima tu problema, a oni se iskazuju u sledećem:
Nastavite sa čitanjem… “Ispostava ministarstva blesavog hodanja u Norveškoj”
Suština pasijansa odlučno puca sebi u nogu: doprinosimo prdačini liberalnog kapitalizma u globalnoj ravni. Elem, pomažemo sprdati se sa građanstvom u trivijalnom scenariju tobožnje nameštaljke koja u sebi ima istu paradigmu kao i ona priča u kojoj baron Minhauzen sam sebe podiže iz živog blata hvatajući se za kosu na temenu. Pazi sad:
Jeste li ikada imali osećaj kao da vas neko laže kao pas, ali pritom izgleda kao da je sve u najboljem redu? Dobrodošli u XXI vek, eru poluistine.
Postoje oni koji veruju u teorije zavere i oni koji znaju da su teorije zavere zasnovane na dokazima. Iako zvuči neozbiljno kad se izrekne baš ovako, ta tvrdnja ima utemeljenje. Razlika između prvih i drugih je u tome što prvi obožavaju senzaciju, a drugi prepoznaju prisustvo poluistine.
Šta je to poluistina? To je informacija izrečena uz neku vešto i namerno prećutanu činjenicu, pri čemu preostale informacije formiraju novi kontekst, iskrivljen tako da bude prikladan onome ko je nedostajuću činjenicu prećutao. Ništa posebno, reći ćete. Neki će čak pohitati da nas podsete da je laž još opasnija. To je pogrešno viđenje stvari, jer laž je moguće raskrinkati pružanjem dokaza postojanja suprotnih činjenica ili prostim utvrđivanjem nelogičnosti. Poluistinu možete raskrinkati isključivo tako što ćete preko nje pružiti kompletnu istinu, za šta je potrebno mnogo više energije, vremena i veštine nego za otkrivanje laži.
Brojne su varijacije cementiranja poluistine u cilju održanja iskrivljene slike, ali njihovo opisivanje je mučno i nadasve dosadno. Ako vam je stalo da uvežbate prepoznavanje poluistine, moraćete da se bavite temama koje ne prijaju normalnom čoveku. Nećete želeti to da radite i tako ćete doprineti sveopštem stanju koje prepoznajete oko sebe. Naime, vi niste sposobni da objasnite sveopštu letargiju jer ste vi sami deo problema i deo rešenja. Mehanizmi mentalne blokade (podržani raznim medijskim manevruima u kojima, UPAMTITE, nema laži, već samo poluistina) sprečavaju vas da sebe isturite, možda čak i žrtvujete zarad višeg cilja. Raspadaju se sve parole kojima su vas naučili kad ste bili mali.
Na jednoj strani ostaju oni nedodirljivi, zaklonjeni poluistinom. Na drugoj strani ostaju miševi koji ne mogu da preskoče provaliju.
Ne, dragi moji, pravo pitanje ne glasi “o čemu je ovde reč”, nego “kad ću najzad prihvatiti sopstvenu odgovornost”. Dakako, tu odgovornost ćete morati da prihvatite kako biste na sledećim izborima sudili pametnije. Drugog načina nema. Zapravo ima, ali naše pravo je da predlažemo civilizovane metode. Do sledećih izbora u Srbiji ili do zvaničnog izveštaja o padu tog aviona, čuvajte se poluistina.
Kao što ste obavešteni putem žute štampe, vakcinacija je sranje. Lažu skotovi samo da bi izvukli pare, prave nas glupavima, izazivaju nam autizam, truju nas živom… I sad, neki hrabri ljudi pozivaju na istinu, a lobiji im ne daju da… …
Čegbre malo: ne valja. Sarkazam u medijima odavno više ne uspeva. Idemo ispočetka.
Ako ste proveli neko duže vreme na Suštini pasijansa, znate da u odeljenju za muziku gajimo privrženost muzičarima van kategorija. To su oni ljudi koji su pomerali granice bez obzira na muzički žanr kojem pripadaju (pri čemu je samo pitanje žanra zapravo nebitno). Naiđosmo juče na zanimljiv video-zapis u kojem jedan od takvih muzičara van kanona i šablona, legendarni Jeff Beck, priča o svojim gitarama kao o mezimcima.
Pre tačno četr godine, 23. marta 2011. godine u 23:59, u naletu parkosizma, desilo se ovo:
– * –
Hello, world!
Nastavite sa čitanjem… “Četr dne obeležavanija roždestva tvojego”
Ne bojte se. Onaj eksperiment od prošne nedelje je završen. A još uvek nismo smislili neki novi. Ovog puta klasika.
Dobro. Nedelja se mirno privodi kraju. Saznali smo da je glavni prijatelj Srbije živ i zdrav, pa taksira goste iz inostranstva. Sudstvo i tužilaštvo se s ozloglašenim kriminalcem igra pravde. (Ne) Poštuje se hladnoratovsko primirje dok usijane glave prete nuklearnim glavama. Otkriven je najčešći motiv zašto muškarci plaču. Prihvatili smo prihvatanje odgovornosti najvećeg, pa je sad sve u redu. Vlada se logikom “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se” uhvatila u koštac s neodgovornim investitorima i agencijama za promet nekretnina koji prodaju stanove “u ugradnji”. Neki su se sakrili ispod ćebeta pa nisu čuli da je prošlo pomračenje. Još neki državni funkcioneri su doktorirali. Počinje još jedna serija rađena po romanu najčuvenije srpske književn spisateljice. Političari se hvale uspesima sportista, čije za pripreme (ni)su obezbedili ni dinara. Na FejZbuku se širi priča o još jednoj prejakoj stvari. Vlada očekuje da će naći “direktora koji će da zarađuje”, kad već nije našla gazdu koji bi tu zaradu(?) pokupio. Štrajkački raspoloženim radnicima u prosveti smanjena je plata, pa će biti neplaniranog viška u budžetu. Sve je Malo šta nije otišlo u q*ac.
U slučaju da niste čuli, što je moguće ako ste nekoliko poslednjih dana proveli pod nekim kamenom: kultna TV emisija Top Gear je završila sa postojanjem, barem u obliku koji smo do sada poznavali. U to ime, podsećamo se najboljeg priloga iz serijala, koji je Jeremy Clarkson snimio tako što je iz svog džepa platio automobil kojem je namenio tužnu sudbinu.
Ponekad treba prestati razmišljati. Treba se prepustiti, jer spokoj je tako lepa stvar°.
Ponekad treba prestati razmišljati. Toploti oko srca pridodati toplotu oko guzice i potom dremati do kraja sveta.
Današnji utovar nema tekst (osim poslednje rečenice koja predstavlja tradiciju nedeljnih utovara). Ima samo slike, interpunkciju i poneki link ispod slike (ako kliknete na nju). Tekst ćete morati sami da napišete, ako vam je stalo do njega. Neka to bude mentalna vežba za vas ove nedelje.
