Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Čist ginekološki fenomen: Kad državu siluju, pukne joj himna.
Nema dana,
da ne popije litru domaće
(brlja na veresiju, do plaće
koja zamalo pa sad će).
Nema dana,
kad ne proba paštetu
koja škodi i paščetu.
Nema dana više
da ne diše kubni metar sulfur peroksida.
Nema dana
da ne bi ranâ od kamdžije stida.
Nema dana
da ne popuši kesu duvana
(krdža, brale, spopadaju bale!)
Bio je lep letnji dan, kasno popodne, pastorala. A onda je sve otišlo k vragu jednim sletanjem koje nije režirano u Holivudu, tako da se nije desilo ni u jednom svetskom (poželjno američkom) gradu velikom barem dva miliona stanovnika, već u nekoj pripizdini, u kukuruzištu.
Razvuci-der preko celog ekrana: ovi momci imaju dobru ideju kako se dizajnira slika u animiranom filmu.
Moglo je to bolje. Ustavnu povelju kao da su pisali uz vjetar.
Marka sportske opreme za disciplinu pretrčavanja iz urušenih partija u profitabilnije. Adiodaso oprema je udobna, lagana, preporođuje. Bio je i jedan ovakav slučaj: čovek koji se iz Instituta nuklearnih nauka u Vinči vinuo u nebesa meditativnih visokoletača, na brzaka je oblačio Adiodaso opremu i srušio se iz patriotskih visina u – Novu saveznu narodnu skupštinu! Udes je preživeo, za razliku od nekoliko zgranutih građana.
Ne znam ko je rekao, jer svi ponavljaju, da reč seče kao mač. Posle se iznosi da je progovorena u afektu, pa zvuči kao izvinjenje i ništa više. Na glasu je i efektna reč, koja pogađa u srce problema, sa minimumom glasova. Ali, to samo znači da efektne reči mogu – da rane u srce kao koplje. Sa odsečenom glavom, ili probodenim srcem, svejedno je. Hajdemo da uvedemo aefektnu reč. To je efektna reč rečena u afektu, a koja je ubila čoveka. Nabijanje čoveka na reč. Zgodno je i za epitafe: ubi ga aefektna reč.
Dok Šef i dalje jede neoverenu zaher tortu u jugozapadnom prikrajku Mariahilfer Straße, a vi se pitate šta ste Bogu zgrešili da morate svakog Uskrsa da doručkujete tvrrrrrdo kuvana jaja, sa svih strana od jutros stižu usklici radosti onih koji su Veliki post proveli u ubeđenju da je njegova suština u uzdržavanju od masne hrane…
Radujete li se Uskrsu. Radujete li se tucanju? Jeste li spremili jaja za danas i naredne dane? Radujete li se prenosu iz Skupštine i prenosu Blagodatnog ognja iz Tel Aviva? Uzgred, valjalo bi pitati bajne srpske novinare da li se piše veliko slovo B u reči “blagodetni”?
Što ‘no reče neko – Da nije smešno, bilo bi komično. Opet se pare poreskih obveznika troše nenamenski. I nebitno je da li je tako planirano u zakonskim aktima kojima je definisan državni budžet za ovu godinu, bitno je da se pare namenjene vojsci troše za religijski crkveni običaj. A crkva kô da je prijavila mesto prebivališta u nekom poreskom raju, pa u ovom (kao i svim drugim slučajevima) ka budžetskoj kase se obraća rečju daj, a nikad rečju na.
I nije to samo pitanje troškova angažovanja Vojske Srbije, jer trošak za vojnike koji će stajati ispred Skadra na Bojani Hrama Svetog Save postoji postrojavali se oni tamo ili ne. Pitanje je i troškova transporta iz Izraela do Srbije, a onda i duž Srbije (sa Kosovom), pa onda širom brdovitog Balkana, kao i svih onih koji će uzimati praznične dnevnice šetkajući se i pokazujući svoje iskeženo lice. Očigledno se ima para za dokazivanje nedokazivog, a nema se para za lečenje bolesne dece.
Možda bogougodnjaci misle da se deca leče molitvama, dok se oni sami za sopstvene potrebe i ne prijavljuju u red na magnetnu rezonancu. Za njih taj red ne postoji.
Pre svega da pogledamo jedno mišljenje o civilizaciji Homo Sapiensa.
E sad. Priznajem da nisam pesimista koliki je tvorac ovog rada. Konačno, trend zagađivanja u zapadnoj civilizaciji, glavnom generatoru i napretka i njegovih izduvnih gasova, jeste u opadanju, tu nema zbora. Danas je zagađivanje stalno mesto zemalja trećeg sveta, recimo Zapadnog Balkana. Ali, kako vreme prolazi, približavam se ovakvom, defetističkom viđenju stvari. Tome pre svega doprinose moje učestale posete Upravnoj zgradi preduzeća u kome radim. Ali, to je neka druga priča.
Što je tražio to je i dobio: sad je pljunuti patriota.
Bože mili uda velikoga!
Koji šćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne:Tradiciju gizdavu gospođu;
Istoriju staru al držeću;
I Prosvetu damu od manira;
I Kulturu maloletnu curu.
Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (I): POČESTO DUNE KABADAHIJI”
Sećate se, zar ne? Uzmete knjigu iz biblioteke, počnete da čitate, kad na margini stranice osam nažvrljano plavom hemijskom stoji “Okreni stranicu 392”. To i učinite, kad tamo nacrtana ona stvar, kompletirana dlakavim cojones.
Bivalo je tako. To su, kako se kaže, drugačija vremena bila – knjige deblje od 200 stranica ljudi su zaista ponekad i čitali. Poluljudi nisu – i o tome se ovde radi.
(Kad već govorimo bezobraštine, uključite titlove da biste saznali koju državu automatizovani Jućubetov prevodilac koristi umesto nedostajuće ili “nedostajuće” reči vagina).
Šta ja znam. Najlakše je optužiti ljudski rod za sistematski nedostatak inteligencije, čak i kreteni vremenom postaju razočarani svojom okruženošću idiotima. Ja imam alternativnu, premda veoma tanku teoriju: svi su ti loši komentari slični pećinskim crtežima. A kao što je poznato, pećinski crteži su produkt supstanci za modifikaciju svesnosti.
Nije, dakle problem pamet, nego droga. I da, sedenje na ladan beton.
Ah, što ima ljudi… Namerno u prodavnicama isprobavaju neodgovarajuće veličine džempera, samo da bi od prodavačice čuli rečenicu “Mislim da Vam je velik”.
Ima li lakšeg posla od kritikovanja vlasti? Izabereš neku vlast i udri. Ako si rečima vešt, dovoljno je rečima. Ako nisi vešt s rečima, onda udari nečim drugim. Na primer, kristalnom pikslom u TV-ekran. Kod novih ekrana, ne mora 
ni piksla da bude kristalna. Kao što ni vlast ne mora da bude sadašnja. E, to!
Da bi kritikovao vlast, uopšte ne moraš da budeš u opoziciji. Vlast može da kritikuje vlast. Bivšu, jakako. I kao što će radodajka iz kraja naivnog klinca motati izjavama “Ti si mi drugi, a onaj pre tebe bio je kreten!”, tako će i sadašnja vlast pričati “Mi smo neki drugi, oni pre nas bili su kreteni”.
A narod naivan, pa poveruje. A narod slep, pa ne vidi. A narod glup, pa ne konta da su prethodni isti kao ovi sadašnji. U ovom slučaju i doslovno.
A narod glup…
Znate li šta je ovo?
Amerika, pa to ti je. Kod njih sve mimo sveta, pa onda bude i različito. Fudbal se kod njih igra rukom, kod nas nogom. Kod njih, nemate kud nego da prijavite porez prvog dana kad zaradite neki novac, ali zato svakog petka uveče – pravac kuglana. A tamo: deset kugli umesto devet. I onda, umesto takmičara, zateknete cirkusanta. Pazi sad.
A, šta tu ima da se priča. Narator ovog filma je moj novi heroj… 