Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Ponekad baš ne možeš postići na vreme. Ali to nije zbog gužve, već zbog nedostatka komunikacije.
Nedostatak komunikacije u 21. veku? Pa kako to?
Tako što smo i mi ljudi od krvi i mesa. Sreća da je tako. Možda ćemo, lak čak, preduzeti nešto tim povodom.
Ovonedeljni utovar je eklektična kolekcija zapažanja u trku – sve odreda.
Pratiti akademski život zemlje Srbije mučan je i tegoban posao kojim se zapravo retko ko ozbiljno i bavi.
Većina se ljudi o događajima od javnog značaja obaveštava iz nekog od medija: dnevnih listova Politika (državnog po definiciji), Danas (pseudo-nezavisnih novina), Večernje Novosti (nacionalističkog glasila), Blic (novinarstvo iz nehata) ili ostalog dnevnog smeća; nedeljnika Vreme (izgubljenog u vremenu i prostoru) i njemusličnih; televizija nacionalnih frekvencija RTS (državnog po definiciji), Pink (degutantnog po sadržaju), Prva (udavljene u reklamama), B92 (karikaturalni brak senzacionalizma i istraživačkog novinarstva). U poslednje vreme na scenu su stupili i internet portali: Peščanik (zatvorena grupa ophrvana sujetama), Istinomer (bezlični skup usmeren ka nezaboravu), forumi na svakakve teme i sve tako redom, kojima Facebook i Twitter služe kao besplatna reklama, a broj sviđanja kao mera uspeha. Svaki od nabrojanih medija ima svoje čitaoce koji se uglavnom drže svojih mesta obaveštavanja, pa iako je moguće praviti i grupe medija (recimo Novosti, Pink i verujem.org), to je posao koji valja prepustiti nekim novim, nadam se korektnim, doktoratima psihologije. Zajedničko svim pobrojanim (i velike većine u itakodalje ostavljenim) medijima je posrnulost u sebičnost, nezainteresovanost za profesionalizam, za opšti boljitak, za istinu, za pravdu. Moje je da ovde i na svom primeru ispričam sic transit gloria e-novinae, to jest kako mi se čini da se to desilo Peri Lukoviću.
Nastavite sa čitanjem… “Petar Luković pod plaštom Superhika”
Bože, pomiluj ove bezgrešne. Mi, grešni, već imamo s kim ćemo da se milujemo.
Naizgled su mediji počeli da se bave onim čime bi i trebalo. Doduše, prostor za životno bitne informacije o tome šta je jutros najbolji sportista od kada postoji Srbija dao za 
doručak svom kućnom ljubimcu nije smanjen, ali raduje što priča oko lažiranja raznih diploma još uvek ne jenjava. Da li je glavni razlog života ove priče lično ne-angažovanje bivšeg PPV-a, kako je i obećao onima koji ne znaju svoj posao?
Priznajem da sam u početku mislio da će se sve završiti kao onomad sa aferom “Indeks”. Isto tako priznajem da me se ta misao nije u potpunosti povukla, ali dok god se čitava afera vodi kao akademska, a ne politička tema (mada se i pre raznih studentskih protesta tu teško povlačila granična linija).
Baš sam se bio naoštrio, kad ono… na pravo pitanje, pogrešan odgovor.
U tišini Megatrend univerziteta, od 5. juna do 11. juna 2014. godine, radila je vredno Кoмисиja зa oцeну oснoвaнoсти пoкрeтaњa пoступкa пoништaвaњa диплoмe, koju je osnovao Senat Megatrend univerziteta.
Nedvosmisleni zaključak Кoмисиje u sastavu prof. dr Boris Krivokapić (tri radna mesta, mašala), prof. emeritus Oskar Kovač (sledi krš i lom funkcija, pet radnih mesta, pita se čovek kako će svet opstati kad Oskara ne bude a nebiti se jednom mora), prof. dr Neđo Danilović (i on tri komada) i dr Mihajlo Rabrenović (nesrećni docent) da nema osnova da se osporava originalnost doktorske disertacije dr Nebojše Stefanovića obrazložen je na dvanaest stranica uz četiri priloga.
Кoмисиja je procenila da mora da odgovori na tri pitanja. Prvo pitanje na koje je Кoмисиja odgovorila se tiče ispunjenosti uslova koje podrazumeva postupak sticanja doktorata.
Ne, stvarno: ako ima već toliko ljudi spremnih da svu svoju energiju usmere na pokušaj da vam objasne kako su ih pokupili vanzemaljci, pa su ih čačkali kojekako, ostaje nejasno kako se baš niko od njih nije potrudio da obezbedi neki materijalni dokaz te svoje avanture. A s obzirom na to da je broj onih koji su poslednjih sedamdesetak godina tvrdili da ih je pokupio neki NLO samo u Americi sedmocifren (!), to je stvar baš neobična… Šta o tome veli jedan pametan čovek?
Nastavite sa čitanjem… “Ako vas pokupi NLO, maznite nešto iz broda”
Stavi čovek kukuljicu na glavu i krene da baca čini na nedužno građanstvo.
Nastavite sa čitanjem… “Bacanje čini (nije HAARP, a nije ni kemtejlZ)”
Evo da vi se javimo da smo dobro i zdravo kojei vama želimo a kako ste vi jeli snajka ozdravila kaćetenam doći u gostima
Trendovi su jasni: ovako će kroz dvadeset godina započeti pismo u kojem će se naći i pasus sa molbom “ako bi mogo zaovin mali dadođe posle ferija davidimo da mu sredite onaj doktorat košto ste prošle godine sredili malom od ujninog brata i ne brinite biće opet dva teleta mićemo istranžirati avi samo dojete da uzmete“. Ne treba reference, ne treba kriterijum, ma ne treba ni da ste pismeni: ako imate koga gde treba, napisaćete naučni rad na temu “Uticaj kamena za oštrenje na rad kose u ograđenim livadicama u ruralnim krajovima krajevima sa primerom one male zaravni više pojate, između dedinog hrasta i hidrofora”, a spektralnu analizu kauzaliteta sinodermijskih tendencija će već predložiti mentor (samo da se vrati sa studijskog putovanja u Šišatovac) i vaš doktorat će postati važeći i bez referenci. Ma kakve crne reference za jedinstven naučni rad! Na kolena, odmah!
Gledaš malo u ljude koji su hodali ovuda pre tebe, pa pomisliš kako bi bilo baš dobro ako bi osetio barem jedan dašak onog što su oni doživeli. Tražiš način da se približiš pravom životu, pa pronađeš nešto što liči na rešenje.
A onda, saznanje te ošamari punom snagom: nije poenta u tome da imaš motocikl.
Nastavite sa čitanjem… “Svođenje životnih planova na one prave”
Sine magugu… doktorat
Društveni sistemi po prirodi stvari (koju je objasnio Njutn još onomad) jesu inertni. Obično je potrebno da neko postavi veliku smrdljivu bombu pod nos javnosti da bi se društvo razdrmalo i shvatilo dokle je doguralo. Na železnici, recimo, takva bomba je neka užasna nesreća u kojoj pogine jezivo mnogo ljudi. Akademskom svetu Srbije se desila kritika doktorata ministra unutrašnjih poslova. Dobra argumentacija kritike (uz svojevrsni post scriptum koji je dopisala dr Srbijanka Turajlić tokom sjajnog gostovanja na javnom servisu) u meni je izazvala neodoljivu potrebu da gvirnem u inkriminisani doktorat, da bih se svojim očima uverio (rodila me majka radoznalog).
Do čega sam došao, piše u zaključku. Ovde ne želim da se bavim (nimalo naivnim) pitanjima iz klase neslaganja naziva poglavlja u sadržaju i tekstu, te svrhom ukoričavanja i bibliotečkog skladištenja tzv. radne verzije teze. Pogledajmo tek citate rečenica iz uvodnih napomena i zaključka (delova teksta koji je neko ukoričio i koji ne podležu pitanju plagiranja koje je trenutno u fokusu javnosti) ozabavljenih u maniru e-novina zarad umanjenja posledica neizbežnih moždanih oštećenja tokom čitanja.
Znaš ono kad kažu “pedeset milijardi dolara”? Razumete li vi uopšte značenje tog izraza? Šta za vas znači “pedeset milijardi dolara”? Iznos koji je veći od godišnjeg budžeta stotinjak država sveta? Iznos koji otkupljuje sve trećine spoljnog duga cele ex-Jugoslavije? Jedan dolar u sekundi tokom preko 1500 godina?
Ne vredi, zar ne?
Neil deGrasse Tyson je našao odgovarajuću poredbenu vrednost.
Zanimljivo.
Nastavite sa čitanjem… “Koliko je zapravo bogat Bill Gates?”