Dok vi ovo budete čitali, nadam se, ja ću biti u Mokrinu na borbi guskova.
A ako se zateknem, biće i neki izveštaj, sve sa fotkama, kako dolikuje. Kako god bilo, moraću da vam ispričam o predrasudama koje urbani zaštitnici životinja imaju o tim borbama. Reći ću vam samo ovoliko: jedine povrede na tim borbama su povrede ponosa poraženog guska, jer pobednik preuzima jato, a poraženi ide na začelje u novoj funkciji čuvara.
– * –
#onokad pratiš samo petnaest osoba na Ćijukalici, a i među njima nađeš ludake koji prosipaju ideologiju “ja tebe serdare, ti mene vojvodo”. Najgore od svega: misle da su značajni i uticajni.
Značajni nisu. Problem je u tome što uticajni jesu.
– * –
A šta biste vi hteli od svoje okoline? Da čeka na vas? To se neće desiti. Prilagodite se ili crknite gladni.
Pesimista se žali na vetar.
Optimist očekuje da se vetar promeni.
Realist podesi jedra.
William A. Ward
– * –
Priča ide ovako: Engleska, tridesete godine osamnaestog veka. Jedan što je bio zatvoren u Jorku zato što je upucao petla lokalnog vlastlina, pa posle nije hteo da plati štetu, piše pismo svom zetu. Ovaj odbija da plati poštarinu za pismo (u ta doba, primaoci su plaćali poštarinu) jer je tvrdio da ne poznaje nikog iz Jorka. Pismo završava u pošti, a službenik pošte, koji je ranije bio učitelj, prepoznaje rukopis svog učenika koji se kasnije odmetnuo i postao najtraženije lice Engleske.
I zbilja, ispadne da je zatvorenik bio Dick Turpin, drumski razbojnik i okoreli konjokradica. To pismo ga je stajalo života: završio je na vešalima.
I ko sad da kaže da pismenost nije opasna stvar?
– * –
U četvrtak uveče, stari drugar upozorava javnost komentarom na fejZbuku:
Fenomenalan komentar na B92 povodom Gvidove iznenadne posete Srbiji – kratko i jasno 😉
“Prvo ga je primio Vuk a onda i Tadić.
(Gvido ime ponosito, 23. februar 2012 21:37)”
Opa, bato!
– * –
Kako to obično biva, upozorenje uvek stiže u poslednji čas.
Malo sam razmislio o tome, pa sam došao do zaključka da to tako mora biti – mislim, poslednji čas, ergo upozorenje. Da nije poslednji čas, ne bi to bilo upozorenje, nego obaveštenje.
– * –
Pa dobro, znam da je mršavije nego inače. Zakrpiću za tri dana, vanrednim utovarom.
Pre sledećeg redovnog susreta 4. marta, imaćemo i jedno vanredno viđenje.
Prijatan ručak želim.
Ama, briga mene za njihove kampanje. Svako dobija 30 sekundi osim vadikala i radikala: oni zaslužuju po petnaest. Ako me za to vreme uvere u bilo šta što govore, tačnije ako me uvere da je tačno to što pričaju, postoji mršava šansa da dobiju moj glas. Ako pre toga ne napravim onaj origami od svog glasačkog listića.
Majmunologija preko bare ulazi u novu fazu. Paketić po paketić, stvaraju nove socijalne norme i uče svet njima. Najnoviji plan, kaže jedna vest: stidljivost, tuga i usamljenost će biti proglašene za mentalne bolesti. Pretpostavljam da je za nekoliko godina odložen plan da se heteroseksualnost i oblačenje po kanonu s polovine dvadesetog veka proglase bolestima.
No, ne mari: preuzeli su trgovci, jer se taj dan perfektno smestio između Božića i Uskrsa, a gde ćeš bolji hajp za prodaju raznih gluposti nego da gađaš direktno u religiozna osećanja. Vremenom se i ta religiozna nota izgubila, pa su trgovci upotrebili instrumente globalizacije da prodaju muda za bubrege i u nekatoličkom svetu. I tako, mic po mic, i u Srbiji se obeležavaju 
Znam, tužno je i patetično sad to potezati. O mrtvima sve najlepše i ostale gizdave parole koje nisu ništa drugo nego kliše.
Barabe su pokušale da pobegnu, a žandari su ih uhvatili. Dakle, i jedni i drugi su radili svoj posao. Barabe su dobile kajlu, a žandari su dobili medalje. Ne kapiram – da li to znači da žandari zarade medalju uvek kad urade nešto što im je u opisu posla? Ili se to pred nama odvija neka predstava koju ni onaj Scenarista Prolupali ne bi mogao da osmisli? Jesam li ja jedini koji primećuje da se policija opet nešto uskopistila? Opet izigravaju babaroge – i to plašeći one koji zakon ne krše, poput mene. Šta to misle da postignu, nisam baš načisto.
