Komentari – Page 72 – Suština pasijansa™

Prolog jednog 23. marta: Kad pre, jebote!

Sporo prolaze dani dok godine lete,
samoća pomalo steže. Vrati me pjesmom.
Drago Mlinarec

Došao sam u godine kad primećujem da vreme curi brže nego što bi trebalo. To je ono što moji roditelji nisu mogli meni da objasne, a ja sad ne mogu da objasnim svom detetu. Ali dobro, neka bude i prebrzo. Samo da ne bude prazno. Praznine i gluposti se plašim više nego bilo čega drugog.

Bilo je kao juče. A godina. Cela godina. Tri, četr:

Nema više onog kombinatskog duha: da se jedna ekipa posveti preslaganju stolova u menzi, da druga poveša prašnjave ukrase od krep-papira po plafonu, treća da donese pivo i sokove; četvrta da se napije pola sata po početku proslave i da zamalo sve upropasti.

Nastavite sa čitanjem… “Prolog jednog 23. marta: Kad pre, jebote!”

Utovar nedeljom, 18. mart 2012

Nekima će ovog Đurđevdana presesti jagnjetina. Desi li se to, sami će biti krivi. Sami i niko drugi.

Uskoro: STOTINU trejlera novog megahita. U prevodu: jebali smo čvorka. Boris Kli… Tadić je potpisao parlamentarne izbore za 6. maj. A onda je Slavica Kr… Đukić Dejanović potpisala lokalne izbore. A onda je i Šandor Egereši raspisao pokrajinske izbore (mada vi sad ne znate ko je Šandor Egereši i krišom guglujete praveći se blesavi; ako, ako). A izgubljenu pokrajinu niko više ne pominje, osim u floskulama “legalizacija divlje gradnje”, “zakasnili smo da podelimo”, “genetska mržnja svega srpskog (osim rudnika, najvećeg rudnog blaga u Evropi van Rusije, termoelektrana i ostale infrastrukture koju su oteli) i koja ono parola još beše aktuelna ovih dana.

A sad počinje novi film iz megaserijala “Mala bara, mnogo krokodila”.

(servisne informacije: …toris; …avica)

– * –

Misliću o tome sutra. Izvod iz rečnika demistifikacije balkanskog ludila. Veza sa prethodnim komadom ovog utovara nejasna.

sutra – 1. Prilog za vreme (nepromenljiva reč) koji se koristi kao odredba za vremenski interval koji započinje u ponoć, a traje 24 sata (1.440 minuta; 86.400 sekundi). U kolokvijalnom govoru, reč “sutra” često označava sledeći period dnevnog svetla.

# Vidimo se sutra. Završi to do sutra.

sutra – 2. mitski virtuelni prostor gde se stiče 99% ljudske produktivnosti, motivacije, nade i dostignuća.

# Misliću o tome sutra. Malo sutra. I ti ćeš tako, kume, samo sutra.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 18. mart 2012”

Ne propušta priliku

Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.

Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill

Momci u duši, inače sve autori Suštine pasijansa. Photo by Teodora Aleksić

Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.

Nastavite sa čitanjem… “Ne propušta priliku”

Ponekad…

Ponekad valja spustiti loptu.

Ovo nije takav dan. Danas se, prosto, dešava sinhronicitet ćutanja. To nekako liči na situaciju u kojoj je neko zaključao vozilo, pa izgubio ključ, ali to nije tako ovog puta.

To nekako liči na situaciju u kojoj je neko zaključao vozilo, pa izgubio ključ, ali to nije tako ovog puta.

Biće galame sutra. I od sutra.

Uživajte u toploj večeri. Uzmite voljenu osobu za ruku, pa se prošetajte sat vremena okolinom. Bolje je tako nego da sedite za računarom. E, ja ću baš tako, i to iz ovih stopa.

Utovar nedeljom, 11. mart

Hleba i igara! Dve i po hiljade godina stari recept i dalje opstaje kao najbolje sredstvo za kanalisanje i održavanje stanovništva u režimu marve.

Postoji osnovana sumnja da će na Eurosongu 2012 nastupiti i nekoliko evropskih zemalja. Međutim, nema osnovane sumnje da bi neka od njih mogla da pobedi. Ovih dana su osvanule raznorazne informacije o izborima predstavnika raznih zemalja na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije. Srbija angažuje svog najbolje dokazanog pastuva, Rusija se bavi ikonografskom klasikom, Engleska šalje Engelberta Humperdincka (zaboravljeni crooner sa Ostrva iz doba šezdesetih), Italijani su još uvek kolebljivi nakon nastupa koji je prošle godine usledio nakon četrnaest godina apstinencije, Jermeni se plaše da dođu u Azerbejdžan i po treći put menjaju odluku, a i Maroko bi opet da nastupi.

Još nema saznanja o najgoroj pesmi, što je važan preduslov za pobedu; ruski megakič može da uspe. Znam samo da ću se opet potruditi da izbegnem sve, a da će do mene ionako doći mnogo više nego što sam hteo da čujem. Još uvek sam besan što se jedna od najboljih pesama koje su se ikad pojavile na Eurosongu nije plasirala ni u finale, a kamoli da je imala visok rejting; od onda bojkotujem. Nema to veze sa muzikom, znamo svi; ali svejedno. Mogu makar da simuliraju da je muzika bitna, kao što su nekad činili. I kao što čine ovi majmuni koji se po svlačionicama zagrevaju za nastupajuće izbore.

– * –

Apokalipsa za početnike – Pazi ovako, stvar je jednostavna. Već se desilo. Nabrajamo činjenice:

A šta sad, braćo apokaliptičari? 1. Sveštenici Maja nisu u onom kalendaru navodili prestupne godine. Nisu ni znali za instituciju ispravke u kalendaru. Takve stvari su rešavali ediktima “dugog računanja”, dok je “kratko računanje” bilo dovoljno precizno za prosečni ljudski život, u kome se greška u kalendaru ne primećuje.

2. Istina, Julije Cezar je uveo prestupne godine u kalendar još 45. godine pre nove ere, a taj kalendar Maja je napravljen kasnije, pa je retroaktivno pokrio period od nekih 3500-3600 godina unazad. Kako su bili tako precizni a da nisu znali za točak, ostaće da se pitamo.

3. Od doba Cezara, bilo je 514 prestupnih godina. Da nije bilo tako, danas bi bio 7. avgust 2013.

4. Žao mi je, ali smak sveta se već desio pre osam meseci. Samo što su to zaboravili da jave na televizor. A vi, kako te? Kako ste? Majke mi?

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. mart”

Prelistavam martovski National Geographic

Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.

National Geographic Srbija, mart 2012. Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…

Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…

Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.

(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam martovski National Geographic”

Utovar nedeljom, 4. mart

I tako, dok dlanom o dlan, već mart. Opako brzo mi se vrti kalendar. Ne dopada mi se to. Pogotovo zato što živim u Zoni Gluposti, a nemam ni snage ni novca da se oduprem, osim kontranapadima. A onda upadam u spin…

U međuvremenu, informativna redakcija RTS se opet sprema za smradovsko informisanje. Spremaju se za izbore, šta li.

Da li iko u informativnoj redakciji RTS zna razliku između sajta i aplikacije? U sredu, 29. februara, zateknem se ispred televizora u nesrećan čas: tokom najave vesti dana u podnevnom dnevniku. U najavi rekoše kako je, eto, fotografija Novaka Đokovića na fejZbuku oborila sajt. U, bre. Već sam zaboravio na to i otišao, nego sam u tom času opet prolazio, kad čujem – baš ta vest. Aj’ da vidim. Kad ono: na fan stranci Đovaka postavili app za virtuelno slikanje sa njim. Tu se populus popalio, pa krenuo da sastavi najveći fan album u istoriji Sunčevog sistema, pa je pukla aplikacija.

Aplikacija… Sajt… Govna lažljiva.

– * –

Sponzor fotografije: Mlekara Šabac Kraljica Svih Drombulja će dobiti 500.000 evra od jedne televizijske stanice da bi u emisiji najpoznatijeg domaćeg TV majmuna pred kamerama ispričala sve ono za šta je srpski puk zainteresovan. Da parafraziram Jakšu: slažem se da to bde tako, dok god ne moram da slušam to što priča, dok god moje dete ne mora da uči u školi o tome i dok god tih 500.000 evra budu praćeni isplatom poreza i doprinosa prema skali koja važi za sve.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 4. mart”

Novo zamešateljstvo Ministarstva prosvete

E, moj Šumenko! Šta radiš, grom te spalio dabogda! Pa to su naša deca!

Priča ide ovako: ne mogavši da se upiše na engleski jezik na državnom fakultetu, devojka je upisala privatni fakultet u Novom Sadu. Srećom, roditelji su bili u mogućnosti da plate to. I kada je završila trogodišnje studije, odmah je nastavila sa četvrtom godinom; petu godinu, kao master, nije upisala, jer je primećena nekakva disproporcija između zvanja. Odlučila je da potraži posao u struci; posrećilo se, uspela je.

Posle nekog vremena, ukazala se prilika da sa jednog radnog mesta ode na drugo, solidnije, sigurnije i bolje plaćeno – u jednu srednju školu, na mesto profesora engleskog jezika.

Ispalo je da neko ko je uredno završio fakultet nema pravo na zaposlenje u struci SAMO ZATO što država nije uskladila sistematizaciju zanimanja sa licencama koje je dala fakultetima. Tu počinju peripetije.

Iako je jasno da iza zvanja diplomiranog filologa – angliste stoji četiri godine studija na fakultetu koji ima akreditaciju koju je dala država, na papiru koji je ekvivalent diplome stoji da je to zvanje stečeno posle jedne godine specijalističkih studija. Zavirujući u tabelu sistematizacije, sekretar škole utvrđuje da zvanje diplomirani filolog – anglista ne postoji u sistematizaciji kadrova i da, shodno tome, ne postoji osnov zaposlenja koje, inače, traži fakultetsku spremu.

Sekretar ulazi u zbornicu za vreme odmora i pred svima, teatralno, optužuje novu profesoricu engleskog za falsifikat, preteći krivičnom prijavom zbog dovođenja u zabludu; pritom dodaje kako niko ne može da bude profesor posle jedne godine studija. Ova – zapanjena, ne zna šta da kaže.

Klupko se odmotalo veoma brzo.

Nastavite sa čitanjem… “Novo zamešateljstvo Ministarstva prosvete”

Utovar dvadesetdevetim februarom

Što je red, red je. Uvodim pravilo vanrednog utovara svakog 29. februara. Čisto da bismo lakše disali.

Ovaj datim se ne javlja dovoljno često, pa nam ostaje da uživamo u njemu u potpunosti kako bismo mogli da se hranimo sećanjem dok se datum ponovo ne desi.

Da sam se rodio na ovaj dan, sad bi mi bio otprilike dvanaesti rođendan.

Koliko dvadesetdevetih februara ste dosad doživeli? Meni je ovo dvanaesti. Još jednom ovako, pa meni dosta.

– * –

Nego, moj novi kralj, car, bog i diktator: Sasha Baron Cohen. Gledajte šta je uradio nakon što su mu zapretili da ne može da ide holivudskim crvenom tepihom kako on hoće.

Kakav majstor!

Nastavite sa čitanjem… “Utovar dvadesetdevetim februarom”

Prelistavam februarski National Geographic

Zaboravili ste, a? Ja nisam. Štaviše, umalo nisam odustao od pokušaja.

National Geographic Srbija, februar 2012. Ovo je teško da se objasni, ali pokušaću.

Najpre, zašto ovako kasno? Februarski National Geographic je izašao pre 24 dana. Ima li to smisla? Upravo to sam pitao danas Igora u jednoj prepisci. On mi je rekao ključnu stvar: “važi celog meseca, zar ne?”. I duže, prijatelju. I duže. Ja svoju kolekciju National Geographica smatram vrednim blagom.

A onda: baš to što National Geographic smatram blagom – nisam više pretplatnik. Posle pet punih godina. Kapitulirao sam pred poštarima koji rade šta hoće sa mojim primercima časopisa. Ne bi mi bilo pravo ni da sam dobijao te brojeve besplatno, a kamoli što sam ih plaćao. Živeo sam u iluziji da mogu da živim u koliko-toliko uređenoj zemlji i da pretplatom na časopis kupujem udobnost koja mi civilizacijski pripada. Međutim, poštu u ovoj zemlji raznose osobe čiji broj cipela je očigledno veći od njihovog koeficijenta inteligencije. Njihovi nadređeni, i to na nekoliko nivoa u lokalnoj podružnici Pošta Srbije, mrtvi ‘ladni izjavljuju da im ne mogu ništa. Time ispada da im ja mogu nešto; a pošto se plašim zatvora u slučaju da zaista nešto i preduzmem, to sam odlučio da je pametnije da od sada forsiram kioske.

To, dakako, nije izgovor za tronedeljno kašnjenje u prelistavanju aktuelnog broja.

Poenta je u tome, priznajem, što nisam pročitao aktuelni broj. Dobro, dešavalo se da na blogu prelistam broj u kome nisam pročitao sve članke; ali nije bilo da nisam pročitao baš nijedan. I nema druge: ove večeri paralelno čitam aktuelni broj i pišem ovaj prilog. Zbog toga, ovog puta će izostati uobičajeno slušanje moje omiljene radio stanice. Večeras mi je po volji tišina.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam februarski National Geographic”