Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.
Трчи трчи трчуљак, виси виси висуљак. Илити медаљон. Илити, енгрпски, пендант.
За овакво брљање у антрфилеу нећу добити отказ, можда само суспензију.
А шта му је та суспензија? Пише лепо на речнику – нешто што је остављено да виси.
Тако имамо и те суспензионе, тј висеће мостове. Река испод таквог моста уме и да побегне, ал’ то је друга прича
Ово сам шкљоцнуо само због водоторња и фабричког дима, јер их је по Вирџинији јако тешко ухватити у исти кадар. Где има водоторњева, ту је насеље, дакле нема индустрије, њу протерају даље. Али ово је крајњи југ, близу границе Северне Каролине, дакле скоро вукојебина. Може све заједно.
Шкљоц из руке док су кола у покрету, увежбало се то, светло је јако и експозиција ће бити кратка. Три четр сад
Фабрички дим је редак, а и ови облаци индустријске водене паре (што ми је неко после објаснио, ваљда ту праве папир). Добро, уштрикао сам снимак, вози даље, има још 350 км до тамо.
Ne, nismo na postu, nasuprotiv. Nego fotkanje klope umemo da preskočimo, nismo od tih kojima ručak traje pola sata duže, zbog te predigre sa fotkanjem, kačenjem na mrežu, čekanjem da pratioci primete, popisivanjem stanovnika Lajkovca itd itd.
Ali umemo da se opasuljimo ponekad.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
Реч “провидно” нам је, веровали или не, из латинског. Али та прозирност (која је бар у корену наша) је, изгледа, толико важна ствар, да смо за њу запатили још неколико речи, углавном ресавском методом.
Ајд као фоткаџија да кренем од најдоброћудније из тог шпила: дијапозитив. То је скарабуџен израз, од дијафанос (διαφανής), прозиран, и позитиван – дакле у грчко-римском стилу. Означава фотку на прозирном филму а не на папиру. Убацује се у пројектор, или иза већег сочива, или служи за вежбање ока. Реч је очигледно била мало тешка за Амере, па се то код њих зове (фотографски-) слајд, што ће рећи клизавица, клизач, тобоган и слично, јер уклизава у пројектор. Могли су одабрати и било коју од педесет других преоптерећених речи, са истим резултатом.
(AKA Krenuo mali u školu – mašala, mašala!)
Imalo bi se šta reći u ovom času, mada je možda pametnije ćutati, jer ovde ruteri imaju uši.
A može biti jednako: jesti i o jelu pričati. I nije isto: hodati i u putovanju pričati. Jer nema paralele: pevati i plakati. I zato ne može biti: stisnuti i prdnuti.
Nastavite sa čitanjem… “Sedmo dne obeležavanija roždestvo tvojego”
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem umu kosmologije našeg doba.
Bilo je inspirativno živeti u vreme saznanja koja je ovaj čovek otkrio u svom neverovatnom umu. Čitali smo “Kratku povest vremena” kao da je avanturistički roman, možda ne shvatajući da knjiga koju držimo u rukama zaista predstavlja najveću avanturu našeg doba.
Neka ti je večna slava, Profesore.
Vozačku dozvolu imam od 1992. godine. Početak jeseni. Ali sam putničkim vozilima počeo da upravljam početkom proleća. Devet godina ranije.
Prva 
dozvola vremenski ograničena na tri godine. Prihvatio to bez problema. Stepen miopije kojim sam kasnije “regulisao vojnu obavezu” uslovio je da češće zanavljam vozačku. Međutim, to zanavljanje nije puka formalnost (ova taksa, ona taksa, eventualno nova slika) kao što je imao bilo ko od mojih vršnjaka koji su već dobili svoju permis de conduire.
Pre svakog produženja dozvole morao sam da prođem lekarski pregled. Ne samo očni, nego kompletan. Psiholog, psihijatar, oftalmolog, lekar opšte prakse, koji na koncu svega i lupi onaj pečat “uz ograničenje da nosi naočare”. Prvih tri-četiri navrata na tri godine, kasnije na pet.
Naravno, trajanje međunarodne dozvole “prati” trajanje redovne dozvole.
Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.
Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.
(велика)
Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.
Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: не знам зашто баш ова”
На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.
А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.
(велика)
Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.
Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.
(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење – баш сам овако хтео. Крај, нема више.
