U ovo doba godine, u potrošačkom svetu, počev tamo negde od kraja oktobra, kreće praznična pomama. Troši, troši, troši… Samo šljašti, kokakola deda mrazovi, plastično ovo i ono, slatko ovo i ono. Ulazak u svaku prodavnicu je juriš šljašta i ničega, crveno zeleno srebrno zlatnog, koje napada i ne da da se diše. Uz to, naravno, negde odozgo se slivaju slapovi zašećerene prigodne muzike. Ako baš želite da vidite kako to sve izgleda u ovom delu pustinje, ima na Internetu. Na primer, ovde.
Ma idi, očekujemo od muzičara kao da su vanbračna deca Zevsa, Izide i Bude
Stara Marfijeva podgovorka kaže da je bolje da rezultati nekog posla liče na nešto nego da ne liče ni na šta. Nije se baš proslavio, taj Marfi, ovom dosetkom jer ima poslova koje je mnogo bolje ne počinjati ako im je cilj da na kraju tek liče na nešto. Recimo, ona glupa staklena piramida u Parizu. Razumem, doduše, da se spektakularnost zgrade pravljene u obliku knjige da bi se u nju stavila biblioteka upravo pojačava poređenjem sa nečim tako seljački (na način kojim Crni Guja izgovara reč peasent) kičastim, pa mi se opet čini da to nije bio razlog njenog nesrećnog piramidalnog postojanja.
Nastavak priče, svakako, neće imati nikakve veze sa zgradama, pa bi stoga valjalo pustiti neku muziku, zavaravanja čitaoca radi. Valjalo bi, ali ne danas.
Big birds fying across he sky
Throwing shadows on our eyes
Leave us
Helpless
Zamislite to: čovek se rodi, bavi se, čini. U nekom trenutku se okrene iza sebe, obično jer mu traže da rezimira svoje trajanje. Ono što u tom trenutku čovek učini, način na koji sebe kompresuje u prostor oivičen formatom praznog papira, njegova je esencija, pa šta god to značilo.
Nešto iskusniji, ako razumete ovu igru reči, čitaoci muškog pola će se možda (sic!) setiti da su prvo suočavanje sa ovim problemom doživeli na regrutaciji. Naime, tamo se očekivalo da se u pismenoj formi odgovori na dva bezobrazna pitanja: 1) Ko sam ja i 2) Šta bih želeo da budem. Tačan odgovor na prvo pitanje je, svakako, ime i prezime, a na drugo će posao završiti bilo šta iz palete zanimanja Fonda za zapošljavanje. Međutim, jedno je vojska, a sasvim drugo stvaran život – što valjda znaju svi osim vojske.
Sada je vreme da konačno izgovorim šta sam naumio – ali, ipak, da pustim jednu razbistravajuću muziku:
Gledajući razne reklamnefilmove o Dubaiju, primetićete da većinom Sunce sija, da je nebo većinom plavo, kao i more, da se pustinja romantično prostire ka Saudiji, i da je pesak tu, u pozadini, jer, ipak je ovo Arabija. U nekoliko kadrova ćete videti i kako to izgleda kad pesak poleti. Ona scena jurnjave iz Mission Impossible jeste geografski nemoguća, ali je zato meteorološki vrlo verovatna. Već smo potvrdili više puta da jako dobro znamo šta jedemo, te će vas pri dolasku ubrzo dočekati Nj. V. Pesak. Koji je svuda. Mislim: svuda. Tu je i ako šetate po panoramama Dubaija. Nezaobilazan i sveprisutan.
Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry
Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.
Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.
После те кафе, кренемо полако ка Зоћи. Успут је звао да провери јесмо ли устали, па смо тако знали да је устао и он. Ето, измислиш себи викенд а завршиш у клубу раноранилаца.
Није то далеко, у нашим мерама изађе четр ћошка, ал’ је низбрдо па изгледа још краће. Узбрдо је тешко, низбрдо је незгодно. Ал’ нисмо баш задрти равноземци, умели смо да се навикнемо и на то. Но се трудимо да идемо спорије, врућина већ почиње. Полако, уз зверање. И онда приметим свашта око себе.
Apsolutno, neophodno, moralno (mora se!) i pre svega, ovo čitajte četvrtkom popodne, zato.
Kažu da je Mark Twain rekao: “Never try to teach a pig to sing. It wastes your time and annoys the pig.”
Na srpskom: “Никад немој да учиш прасе да пева. Губиш време и нервираш прасе.”
Na ovo me je podsetio moj dugogodišnji poznanik, omiljeni debatni protivnik i sjajan stručnjak svog posla, keder, bimer i novosadista DK, kad smo pre neku godinu pričali o BIMu u fakultetskoj nastavi, a kao odgovor na moje pitanje zašto ga nema na LinkedInu i drugim mestima gde ljudi sa mnogo manje znanja, iskustva, uopšte KVALIFIKACIJA da pričaju o bilo čemu, raspredaju priče i pišu hiljade poruka.
Odavno nismo proveravali šta rade braća esktremni sportisti. A ne pazeći redovno, promaklo nam je i ovo: puleni Crvenog Bika su osvojili i Kilimandžaro. Beše to još februara.
Moram priznati: ovo je jedan od lepših wingsuit letova koje sam video.
(Pst: da li vam nedostaju jutarnji video klipovi? Nama ne.)
