Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.
Koliko čujem, aktuelna moda je da se nađu oponenti raznih vrsta i dovedu u TV studio. Nije bilo davno kad su doveli onu dvojicu iz dva košarkaška kluba, o predizbornim kampanjama svake dve godine da i ne govorim. Pa se nešto pitam: u čemu je draž posmatanja verbalnih rasprava? Ako ih već suočavate, dozvolite im da se potuku k’o ljudi. Evo, ovako.
E, tako se to radi. Umesto eksplicitne tuče, razaranje studija: sevap. Jedino mi žao što nisu polupali ploču tom nesrećnom moderatoru o glavu.
Настављам своју шетњу по кривим сокацима око центра Зрењанина. Ова фотографија (у ствари синемаскрп од бар пет снимака) је снимљена само педесетак метара иза Грбиног дрвета из зида.
И неких двеста метара иза претходне. Ова зграда је некад гледала на реку, а ваљда је и река волела да погледа на њу.
(велика је овде)
Нешто даље у дворишту је некад био први експрес ресторан у СФРЈ, или су ме бар тако слагали. Тај је после затворен а други отворен два ћошка даље (у Вршцу би рекли “две ћошке”), па је онда и тај затворен и сад је тамо полупразна зграда. Овуда се могло краћим путем из Гимназијске на обалу. Једном сам ту чак и појео свој први бурек с месом (што је било чудо, дотле сам мислио да постоји само са сиром). После се ту уселила нека ауто школа (и ко зна шта све још и којим редом). Овај задњи део, који више нема крова, не знам чему је служио. То је још једна међу старим зградама у строгом центру али не и на главном сокаку, које није захватила евроамеричка манија да се пицњава оно где се пролази, а ћошак даље може дрвеће да расте између зидова.
Krene tako jednom Spajdermen u redovnu patrolu, kad negde na pola puta shvati da je ostao bez mat’rijala za mrežu. Kud će, šta će, seti se onog što je potajno gledao na Suštini pasijansa (čak i pretraživao) i momentalno odluči da postane parkura…. prka… pakurat… parkurdžija.
Pa sad ti reci da Suština pasijansa nije korisna za vanredne situacije. Vi’š ti to!
Jednog jutra, čovek je ugledao ptice na žicama preko puta, a onda je uradio ono što su mnogi od nas sanjali da bi možda moglo da se uradi…
Jeste li i vi zamišljali ptice na žicama kao note?…
(Via)
Klinci probaju kafu po prvi put i reaguju spontano. Posle odgovaraju na pitanje “hoćeš li piti kafu kad porasteš?”
Mnogo propusta vidim ovde.
Ако сте, читајући претходна четири наставка, помислили да бисте и ви могли тако нешто да напишете, били сте у праву. Писао сам и сам такве ствари. Писао сам и дуже. И мислим да сам схватио зашто су ове четири приче остале тако кратке.
Зато што је највећа мука са научном фантастиком фактографија.
Рече он и остаде жив, помислили сте. Е, међутим, каква графија, 
таква и фактографија. А СФ има своје законитости, и, парадоксално, најмање од свих жанрова трпи расплет помоћу деус екс махина. А машине на све стране, то може? Може, али не може у расплету да ултразвучна веш машина описана на почетку књиге одједном ради на антиматерију. Исто као што не сме у историјском роману да се појави дигитални ручни сат, или да се у беседи неког Немањића појављују речи поникле на интернету. У СФу све може, али мора да ради онако како је писац рекао. Писац је цар, а царска се не пориче.
Зато су ове четири приче само занимљиве идеје, где је писац пустио машти на вољу и отишао у разним правцима, држећи се само овлаш за ограде жанра. Технологију објашњава само онолико колико му треба за радњу (што је признат и уобичајен поступак чак и у романима од 1500 страна) и тера даље, уводи по личност-две, колико може да стане у такву једну вињету од текста. Те личности нацрта у две-три јебитачне реченице (нарочито Кастера из четврте приче), прича се извуче до некаквог закључка у неколико потеза, чича мича и готова прича.
Е, да видимо зашто ниједна од ових није постала, нити ће постати, роман, па ни приповетка.
“Сећање на ствари прошле” и Џател Дајкат падају на основном проблему било ког романа: привредна уверљивост, или што рече деда Аврам, “где су паре?”. Да би се неко дајкатовао, треба му довољно пара да годишња камата износи бар милион долара, и да приде покрије старатељеву плату. Да подсетим, основни извор прихода је продаја умећа другима. У неком тренутку, док се човечанство претвара у бебе, мора да дође до привредне катастрофе, и број људи који могу да дођу до таквих пара, ван саме корпорације Бесмртност, тежи нули – они остају без муштерија. Чак и да се, зарад романа, ово некако реши, са све опсежном преградњом друштва (ко брине о тим бебама?), остаје већи физички проблем: ко дајкатује последњег човека? И још већи логички проблем: ако се подмлађивањем стиче нови живот а задржава памћење, зашто једногодишња беба нема то памћење?
“Злочин и казна” има проблема са временом. Клонирање траје више недеља; клонови се освежавају неколико пута годишње и то на подалеким местима (распоредите како год хоћете сто ствари по расположивом копну, и израчунајте онда просечно растојање било кога до најближе), а с друге стране банда Пргавог Пита их штанцује на хиљаде за време опсаде. Шта су јели док је опсада трајала? Сигурно нису могли да дотерају више камиона са потрепштинама да им се нађе док заузимају зграду. За прави роман би много техничких детаља морало да се среди, као што је то већ више њих и урадило (например овде).
“Рат и мир” имају још понајмање проблема са чињеницама и логиком, јер моћ рекламе је поодавно 
доказана (самим постојањем рекламе – први задатак је обављен, убедили су своје муштерије да реклама ради). Међутим… ратују државе, а одједном се, ниоткуда, појављује корпорација као сила. И кад та сила завлада светом и сва буде једна војска у сопственом власништву… подели се између себе и ратује на мале голиће? Прелазак са држава на вся власть корпорациям је читава једна епоха. Само на једној фази тога написани су читави романи, например овај и овај.
“Пут свега телесног” се, како ми се чини, отео аутору јер су му се свидели Кастер и Парки. То је научна фантастика тек утолико што почиње од исте премисе о бесмртности, а могло се и без ње, и да је тако било, од другог пасуса до краја би требало променити само две-три реченице а да ипак све остане исто. Код овако симболичке приче, која није баш СФ, фактографија постаје поприлично небитна, и брљотке нема. У “он побегао од света, а она за њим, њему се после свидело” нема фактографије, нема пушке из првог чина која мора у петом да има исте балистичке карактеристике као у првом.
И? Бисте ли могли да напишете овако нешто и сами? И даље бисте, не сумњам. Бисте ли умели да нађете разлоге зашто ово не треба ширити у причу или роман?
Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.
Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.
Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.
Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.
Hajde da se prisetimo nekih davnih kultnih filmova. Nećemo to činiti zato što su oni nekad imali više hrabrosti da kažu kako jeste nego ovi danas, već zato što ovi danas imaju manje hrabrosti da kažu kako jeste nego oni nekad.
Ne, dragi moji: to nije isto.
Nastavite sa čitanjem… “Jednima đevrek, drugima rupa od đevreka”
Да видимо, досад смо имали једно укидање цивилизације јер је посада отишла на одмор, једно препуштање злочинцима на управљање јер нико није закрпио рупу у систему… шта је следеће? Пауза за рекламе!
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако баш хоће, или се да наговорити. То је јако отежало ратовање, и све већи и већи део свачијег државног буџета је бивао издвојен за психолошка дејства уперена на сопствени народ: dulce et decorum est више није било довољно убедљиво.
Ова продаја је почивала на два елемента. Један је био да се романтизује лик војника као јуначког бранитеља бла бла бла. То није било нарочито тешко; то се ради још од Хомера. Други је био суптилнији: убедити људе да је сваки појединачни живот у суштини безвредан – ваш, а и оних које би требало да једном побијете.
Тежак задатак, али му је рекламологија, више од миленијума након Медисонове авеније, дорасла у лику генија по имену Мени О’Мели. Потка је била суптилна, и тешко би је схватио ко није већ живео вековима, али кад се са ње ољушти Менијев несхватљиви хумор и подилажење суптилним ужицима, који до тридесетог века нису ни име имали, своди се на ово:
Пре хиљаду година, заводили су људе у војску паролом “буди све што можеш”. Али ви сте већ били све што можете. Једино што нисте пробали је да не будете.
Сад постаје занимљиво. Бесмртност остварена другим средствима мора водити нечем другом, и свет мора пропасти некако другачије.
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако је тако ужасан да друштво мора да га се отараси. Осим понеке тако ужасне особе, свет је био идила једна, свако је живео докле је хтео, и радио шта му се ради.
Ево како су се ствари вратиле у нормалу.
Људи су достизали бесмртност правећи себи двојнике, фарлије, које су држали на сигурном и повремено освежавали. Па ако би вас прегазио камион или погодио метеорит, ваш фарли би то осетио и аутоматски би поскочио и преузео дизгине, након што би разборито прво себи направио фарлија. Таквом привременом смрћу бисте изгубили само недеље или месеце протекле од последњег освежавања.
То је отежало излажење на крај са злочинцима. Ако је неко био тако ужасан, да је друштво морало да га обеси или стреља или спржи струјом или отрује инјекцијом, његов фарли би се појавио негде, исто покварен до сржи, направио би себи фарлија и кренуо у нови талас. Ако бисте га заточили доживотно, на крају би умро, а његов зли фарли би опет искочио однекуд, пун младалачког полета и злих намера. Nastavite sa čitanjem… “СФ иза кулиса, завиривање друго.”