Category: Naravi

Beležimo elemente socijalnog folklora.

Одлучица

Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.

Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.

Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја

Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.

Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”

Pušenje

Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.

Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.

Tako nekako...

Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?

Nastavite sa čitanjem… “Pušenje”

Најважнији колски део

Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.

Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.

Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.

Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.

Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”

Crn(c)i roditelji

Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.

MimikrijaUkratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.

Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme Phantom of the Operagazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?

Nastavite sa čitanjem… “Crn(c)i roditelji”

Kad mašina poludi

Ponekad izgleda kao da uposlenici jedva čekaj uda se desi neka neobična i nadasve neočekivana okolnost kako bi mogli da prekinu svoj rad, a da ih niko ne opomene zbog toga.

Istina, uvek se nađe jedan koji će nešto i da preduzme (sklonibožeisačuvaj da ih bude više), pa se zabava završi za dva-tri minuta. Ali nema veze: taj intermeco posluži kao mentalna hrana sledećih nekoliko sati kulučenja na suncu.