Ima više od dve nedelje otkako se premišljam da li da uopšte napišem ovaj komentar. Ne zato što se nekog plašim, daleko bilo, nego zbog iskrenog gađenja koje osećam i prema povodu tog događaja i prema onome što se kasnije desilo. A najpre prema nesposobnosti da se podnese drugačije mišljenje.
Kada bi pametniji popuštali, svetom bi vladale budale. Tako glasi jedna prilično popularna teza koju je ko zna ko i ko zna kad izrekao. Problem sa tim stavom je u tome što sadrži temeljnu grešku. Teza je pogrešna za toliko da previđa manevrisanje: budale su makar toliko pametne da znaju kako se ne valja hvatati vladanja bilo čime jer bi to bio njihov kraj. Umesto toga, podjebavaju gde god stignu, a svoje kulise održavaju kroz nekakve klerikalne i kvazimasonske organizacije u tobožnjoj brizi za čovečanstvo. I najgore od svega: udaraju na infantilne emocije u cilju pridobijanja saboraca. A one čije mišljenje ne pridobiju, ofiraju u suptilnom ritmu. Na opozitne stavove reaguju gandijevskim podsmevanjem. Kad im neko polupa labrnju zbog takvog ponašanja, a uvek se nađe veća budala koja reaguje tako, potrude se da za to saznaju mediji i onda se pozivaju na prava sazdana u institucijama protiv kojih zagovaraju kad kamera u okolini nema. Kao da se dogovaraju, održavaju ritam od jednog takvog slučaja na dan.
Gadi mi se sve to.
Manje mi se gadi to što takvi postoje. Mnogo više mi se gade oni koji dozvoljavaju da ih manipulatori te provenijencije spuste na nivo animalnih agitatora istih površnih vrednosti (ili bolje reći: nepostojećih) koje se potom brane svim sredstvima, kao da su to temeljna načela.
Vi i dalje ne znate o čemu ja to pričam, pa je red da objasnim.
