Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Čovek se zatekao u Ugandi, zemlji koju preseca Ekvator. I tam oje zatekao čoveka spremnog na veseli eksperiment iz fizike.
Koriolisov efekat je nešto što bih vam objasnio da nije nedelja. 
Ovako nema smisla. Mene, pak, fascinira da je efekat baš toliko precizno prenet na tom mestu. Baš zanimljivo!
Evo zašto porno glumice ne bi trebalo da snimaju TV reklame…
Mada, pošteno govoreći, izgleda da tu i nije bilo nikakve druge šanse, jer scenario nije nudio nikakve opcije da se reklama učini, hm, zanimljivom.
Pitaću vas otvoreno: spadate li u one koji fotogrrafe i fotografiju uzimaju zdravo za gotovo? Takvima je posvećena ova dramska minijatura.
Nije nikakav piknik, ali nije ni šala: dobro osmotrite ove slike. Pre bilo kog komentara, molim da primetite: to su sve prave slike. Fotografije: ni piksel nije dodat. Jedino veštačko u ovom filmu su efekti animacije i kretanja po dalekim prostorima, što je izvedeno iz gotovih fotografija, ali to je sve.
Nastavite sa čitanjem… “Piknik pokraj Saturnovih prstenova°”
Gost-autor: otac mi Vukota
Kad otople dani, i kad livade ozelene, desiće se i meni jedna čudna godišnjica: šest decenija od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.
Čovek je zamislio da pokaže svetu kako izgleda jedan mravinjak, pa je za tu svrhu izveo sledeći manevar.
Sad ćete vi da se ostrvite na mene kao da sam ja pobio tu koloniju mrava. Mada, ako ćemo iskreno, u komentaru ovog video snimka se tvrdi kako je reč o crvenim mravima, koji su štetočine i sistematski se uništavaju kad god se za tim ukaže prilika.
Don’t shoot the messenger: pošto kupio, po to prodao.
Svim prijateljima Suštine pasijansa koji poštuju tradiciju zapadnog kalendara želimo srećan Božić i zimske blagdane! Dobro vam zdravlje, dobri ljudi! Kad je zdravlja, za sve ostalo ćete se lako i sami pobrinuti.
Ponekad nije kako je zamišljeno, nego kako je suđeno.
Uočavam da je brat fotograf bio nespreman za akciju. Sramota.
Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.
Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…
Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош. И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.
…Žan-Klod Van Dam (a vama ne dam)? Ja to mogu bolje!…
Reče i nekud uteče… Kad, evo ga opet…
Jes’ zezalica, ali epska. 