Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
…I to sve sa poletanjem i sletanjem aviona. Pogledajte bar malo.
Ova instalacija je deo sistema Miniature Wunderland, koji se nalazi u Hamburgu, na istom mestu gde i najveći model železnice na svetu, o kome smo odavno pisali na Suštini pasijansa.
Moj lični favorit: sletanje u “večernjim časovima”. A ako ste željni preterivanja, na raspolaganju je i drugi deo video-zapisa sa ovog mesta.
A sada će braća Japanci da nas nauče kako se vrši parkiranje biciklova.
E, boktemazo, šta je sa ovim svetom! Nekad smo bicikle ostavljali uz bagrem, nismo morali ni da ih zaključavamo, posle su izmislili soške i razna druga čuda, pa smo posle i ključeve za bicikle morali da koristimo… Ali ovo je već mnogo, da ne kažem i nešto gore.
Na prvi pogled zanimljivo, banalno govoreći. A zapravo poezija pokreta.
Komentar uz ovaj video je glasio da taj čiča često pušta zmajeve u tom parku u Vankuveru. To je Ray Bethell, nekad višestruki svetski šampion u puštanju zmajeva. Navodno, on je sasvim gluv, ali očigledno ume da razgovara sa vetrom. Mnogobrojni posmatrači drže ruke u vazduhu dok mu tapšu, jer žele da on vidi koliko su oduševljeni.
A duet cveća iz opere “Lakme” je čist bonus…
Gusalo, masalo! Tukli se, nisu se tukli, dobiće oprost duga, neće dobiti oprost duga, ide iz kluba, ne ide iz kluba, kupiće ih Hašim, neće ih kupiti Hašim, sve je u redu, ništa nije u radu, ‘oće da plaćaju porez, neće da plaćaju porez, desiće se nešto, neće se desiti ništa…
Zamotao bih pitanje u oblandu, ali nemam vremena za to, a i svetac je, pa ne smem da postavim pitanje “ko bre ovde koga zajebava”. I eto, moram da pitam banalno, prostački, ali makar tako da laprdavcima zvuči kao umna dilema. Elem:
Da li je ostao iko da poriče tehniku popunjavanja medija glupostima do prezasićenja, edabi neko kome je to po volji uradio ono što drugima nije po volji?
Eskiviram ja medije, ali neće da eskiviraju oni mene, pa ih i dalje konzumiram mnogo preko svoje volje. Pravo pitanje glasi: kako li onda prolaze oni koji po navici sede ispred televizora i prevrću novine (koje su ili frizirane ili tabloidne) i misle da je njihovo tako stečeno saznanje verodostojno? Znate šta, perspektiva saznanja je loša, a jedino u šta još verujem su neke osnovne vrednosti, one koje ne zavise od političkih prilika, duha vremena ili mode. Međutim, ne vredi: ljudima je dovoljno samo nekoliko sekundi da bi pogrešno iskonstruisali bilo kakvu informaciju koju čuju. Imam i primere…
Ako ne pratite iskustva fotografa specijalizovanih za rad u prirodi, onda verovatno i ne znate kakvim iskušenjima se oni podvrgavaju. Pogledajte ovaj kratki video-zapis iskušenja kroz koje je prošla jedna mala ekipa u nameri da u objektiv uhvati jednu, ali vrednu fotografiju rajske ptice.
Nema ovde ništa da se oduzme ili doda, osim da vas podsetim da bi bilo dobro da pogledate ovaj kratki film u HD verziji.
A fotografija je bila vredna truda…
No, ima još: ovde možete pogledati, a u decembarskom National Geographicu pročitati o neverovatnom projektu koji su preduzela dvojica ljudi. Trebalo im je devet godina da fotografišu svih 39 varijeteta rajske ptice! Rezultat je vredan divljenja.
…onda nema druge nego da kombinuješ elemente kako bi dostigao dovoljno jako uzbuđenje. Obrati pažnju na dvojicu ludaka…
Poseban detalj je onaj zvučni: mikrofon na digitalnom fotoaparatu je nezaštićen od vetra.
Da me ne razumete pogrešno: ne bih ja ovo probao: meni se zavrti u glavi i prođe me jeza i kad pogledam preko ograde balkona na prvom spratu. Nego patim od zavisti: neko ima dovoljno spokoja u životu da se baci i na takve stvari. Joie de vivre…
Ako ovo do sada niste videli, ostali ste poslednji: nismo više šugavi, i mi imamo omiljenog jutjub trolera:
Mada ovaj ljubitelj birokratskih formi ne može da dostigne epsku popularnost pijanog Rusa, moramo mu priznati veštinu i uspešnost u prikradanju i dobrom tempiranju napada.
Nismo odavno pogledali nijedan flash mob nastup. Evo jednog jesenašnjeg.
U mojim dolce vita snovima, flash mob se dešava svugde i svakodnevno. Eh, ko zna da li ću ikad doživeti nešto slično, U varoši u kojoj živim nema ni bioskopa, a kamoli filharmonije. 
Dok je ekipa pripremala rekvizite za snimanje reklame u nekoj vukojebini u snegovitoj Kanadi, pojavio se medved. Očigledno, ekipa je blagovremeno mislila i na takvu mogućnost: uz njih je bio i lovočuvar, čovek koji zna kako treba postupiti u takvim slučajevima.
Priroda to uredi sama. A ekipi je ostalo samo da sačeka.
Ima tome preko stotinu godina kako je svetlo dana ugledao rad Alberta Ajnštajna Uz elektrodinamiku pokretnih tela (koji je čak i na srpski preveden), Branina gumica kojom je iz fizike izbrisan čitav niz arhetipskih crteža trookih lavova (što za milost nisu znali) koji su nacrtani čim je fizika artikulisana kao nauka. Prećutni i neobjašnjivi pojmovi kakvi su apsolutno vreme, apsolutan prostor, i njima slični, otišli su tada na smetlište naučne istorije, odgurani tamo sopstvenom nesposobnošću da objasne vidljive pojave kakva je prostiranje svetlosti, i nemogućnošću da se usklade sa potrebom da oblik fizičkih zakona bude uvek isti, gde god se mi nalazili i šta god mi posmatrali.
Ova temeljna potreba za uniformnošću je, naravno, samo želja pedantnih fizičara da predmet njihovog rada bude uređen, da ne moraju za svaki pojedinačni slučaj iz džepa izvlačiti konkretne jednačine koje će ga, i samo njega, opisivati; ta je želja ipak stvorila više dobrog nego nevolja, što je poučan zaključak. Stoga se pitam: da li je potreba za situacionom čistoćom ograničena samo na fiziku, ili uopšte (ali ipak i posebno), na celu nauku? Da li je moguće, da li je potrebno i kome bi bilo potrebno, učiniti napor da se društvene norme homogenizuju, učine nezavisnim od društvenog koordinatnog sistema?
Nastavite sa čitanjem… “Društvena teorija relativnosti: osnovni pojmovi i praksa”