Prvo trejler, a onda tužna priča. Obratite pažnju na detalje i CGI elemente: nije šala sa ovom produkcijom.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Kad neko doveka ostane dečak, a voli avione…
…tada to izađe na skup hobi. Pogledaj ovo.
Aj’ dok su pravili modelčiće. Aj’ kad su počeli da prave verne modele pravih aviona. Boktemazo, pa sad imaju i mlazne avione!
(Kmeeee! ‘Oću onaj objektiv sa 2:47!…)
Једна од пре: жабац у канти
Ово је са претпрошлог фотоапарата – неке Конике/Минолте, коју сам трошио ваљда најкраће, од лета 2004 до лета 2007. Уштедео сам на њој стотинак долара, јер сам је купио на иБеју, ал’ је после испало да је ремонтована, са приличним успехом.
Што ће рећи да је успех био испод 100% – кад призумира, десна страна је била неоштра. Згодна је, ипак, била по томе што је могла да се носи у џепу, није била већа од јаче грудве снега, а да притом има пристојан зум. А опет, била је за километар јача од претходне фоткалице, која је храбро прегрмела период 2000-2004.
Ово је снимљено код оца ми у винограду, августа 2005. Ишао сам до пумпе, педесетак метара даље од кућице, по воду. Како сам потерао пумпу, из цеви испадне жабац, право у канту. Снимио сам га неколико пута (наравно, фоткалица увек при руци).
(жабац у пуној величини је овде)
Потом се жабац попео уз пумпу и ушао поново у њу, ваљда да сачека следећи тобоган. Ајд’ што ми је био симпатичан, него што је ово позирача какву је тешко извући и из словесног створа, свака му част. И још је чекао да ухватим изрез… суви геније. Добро, мокри. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жабац у канти”
Utovar nedeljom, 3. februar
[EDIT, beleška: naslov je bio pogršan i glasio je “Jedna na dan, 3. februar”…]
[EDIT, druga beleška: pogRŠan?… Sic!]
“Nisam Dačić, ali mogu da pogledam”, glasi nezvanična parola nedelje.
Ako ste proveli proteklu nedelju ispod nekog kamena ili u pećini mimo puteva, onda ne znate da su neki mamlazi spakovali skrivenu kameru premijeru Dačiću. Pozvaše čoveka da dođe u studio i popriča sa sisatom voditeljkom (koja je svakako bila neukusno odevena). U toku razgovora, u prikladnom momentu, Velika Bela Ptica (Nije Labud) je sevnula svojim obezgaćenim međunožjem prema premijeru parafrazirajući onu scenu iz filma Basic Instict (i zaboravljajući da Sharon Stone, osim što je lepa, ima i stila). Dačić nije od kamena, pa mu je vulgarna scena uživo izazvala pohotni osmeh koji je, po mišljenju producenata te baljezgarije, predstavljao uspeh. Onda su, kao, istupili i objasnili premijeru o čemu je reč. A onda su i zamalo objavili snimak – iako za to nisu ni zatražili, a kamoli dobili dozvolu od njega. Sprečeno je proaktivnom akcijom, ali šteta je načinjena distribucijom na Internetu.
Prodao bi dušu za Mečku…
… ali izgleda da neće morati.
Poreklo pojma “natamburati”
Danas slušamo i gledamo klasik Rolling Stonesa “(I Can’t Get No) Satisfaction“. O pesmi već sve znate, pa vam ja svakako neću soliti pamet; nego je važno da pogledate baš ovu izvedbu. Bilo je to snimljeno na koncertu u Hamptonu u Virdžiniji 1981. godine, kad logistika koncerata Stonesa očigledno još uvek nije bila savršena, kao što je danas. Uglavnom, pratite šta se dešava kad jedan zaluđenik istrči na scenu.
Poslednji list papira
Još jedan animirani film za vas: šta biva kad morate da žrtvujete relikviju da biste osvojili ono što relikvija simbolizuje.
[EDIT 17.2.2013: film je skinut sa Jutjuba. Ostade samo trejler.]
Sjajna mala priča. Elementi fantastike me veoma podsećaju na Borhesove priče. Inače, ovo delo je nominovano za Oskara za kratki film. Bez obzira na to, film je odličan.
Potera
Pred nama je jedna psihodelična drama sa krajnje neizvesnim ishodom.
Savršeno.
Kad presaviješ tabak
Odavno nismo gledali kakvih novosti ima na planu animiranog filma.
Kako je malo potrebno za osmeh. Kako je malo dovoljno za sreću.
Savršeno.
Od poštanske markice do CD-a
Ni mi, Srbi, nismo imuni na “navlačenje” povijesti istorije na svoju vodenicu. Al’ to je već poznata izreka o oku, trnu i balvanu.
Ima tome nemali broj godina kad sam duže vreme bio prilično ogorčen i jalovo besan saznanjem da Pošta Srbije ne želi da pošalje moju razglednicu dok uz poštansku markicu ne doplatim iznos od osam dinara za Hram Svetog Save. Majku mu, ne želim da sponzorišem zidanje skadra Hrama. Hoću da pošaljem razglednicu. Neće moći bez “dobrovoljnog sponzorstva” reče ljubazna šalteruša, te podlegoh uceni. Nema veze što sam ateista agnostik, ovaj hram, odnosno Hram je (je l’ te?) kulturni, a ne verski spomenik, jer Rastko Nemanjić, poznatiji kao Sveti Sava nije bio (samo) crkvena ličnost.