Eh, zaređalo. Uvek zaređa u poslednjih sedma nedelja zime…
Juče je legendarni Mića Orlović otišao na Neko Bolje Mesto. Čovek koji je bio bard lepog govora, prvo televizijsko lice TV Beograda i ozbiljni novinar stare garde, ponikao u štampanim vestima i na radiju pre nego što je seo pred kameru da najavi prvi TV dnevnik tog avgusta 1958. Njegova čestita karijera i uvek nasmejano lice dovoljan su razlog da odvojite 45 minuta da biste pogledali ovaj TV intervju sa njim.
Ser David Attenborough je legenda na polju popularizacije prirode, osobito životinjskog sveta. I stalno nađe neku ekskluzivu. Pazi ovaj eksperiment: našao je dve slične grane različitih biljaka i podmetnuo ih majmunima. A majmuni su znali koji listovi su valjani kao sredstvo za zaštitu od komaraca…
Uvek mi zvoni ona stara parola: priroda ne čini skokove. Postoji ko zna koliko dubok smisao ovom gestu.
Kodachrome je obeležje jedne ere u fotografiji: ovaj kolorni film za fotografiju je bio toliko popularan da mu je čak i Paul Simon spevao pesmu. Međutim, vreme romantike je iza nas: danas svaka šuša ima digitalni fotoaparat, pa onda slika nekakve klikere i to prikazuje svetu kao da je bogzna šta (“Čim se luda se ponosi, pametan se stidi…”). Međutim, ima onih koji su radni vek proveli koristeći taj film. Valjalo bi pitati njih kako se osećaju… Tokom 2009. godine, poslednja rolna pozitiv-filma Kodachrome 64 je sišla sa proizvodne linije. I to je to, nema više. Nikad više.
I šta sa tom rolnom? Nije red da prođe bez pompe.
Dali su je pravom čoveku u ruke i rekli mu da snimi šta god hoće, gde god hoće. Steve McCurry je autor one fotografije devojke izbeglice koja se nalazi na najpoznatijoj naslovnoj stranici u 125 godina dugoj istoriji časopisa National Geographic. A pre i posle te čuvene fotke, McCurry je napravio nebrojeno snimaka tokom tridesetogodišnjeg manje-više stalnog angažmana za ugledni časopis. A šta je čuveni fotograf uradio sa tom rolnom filma, pogledajte u ovom dokumentarcu.
Mislite kako god hoćete. Jedite šta god vam drago. Boriću se za to vaše pravo dok god ne počnete da mi namećete jelovnik i prateći katehizis.
Razumem lične stavove, načela kojih se pojedinci drže i ideja koje služe kao vodilje nekom ljudima. Ne razumem potrebu da se takvi principi nameću drugima do nivoa ideologije. Zbog čega nastaje takva potreba onih koji upražnjavaju bilo kakve posebnosti, ne uspevam da razumem, a nije da se nisam potrudio.
Jeste, pogodili ste: govorim o vegetarijancima, a pogotovo o tzv. veganima.
Da ponovim, jer moram (u suprotnom će krenuti da me ubeđuju u nešto drugo): apsolutno podržavam svačije pravo da bira svoj jelovnik i načela koja oko tog jelovnika važe. Štaviše, ne pada mi na pamet da ikoga ubeđujem u suprotno ili ma kakvo drugačije mišljenje. Čak ću i pomoći nekom veganu koji je moj gost da održi svoju nameru o načelu ishrane kojeg se naročito drži.
U slučaju da ne razumete baš sve, probajte sa titlom na engleskom. Ja sam razumeo sve, jer Ms Williams govori izuzetno čistim i razgovetnim jezikom. Nego me je razvalila tim ludilom gore-levo-dole-osim-ako-evo-ovuda-onda-… I što reče moj drug Zloba, koji me je prvi i uputio na ovaj sadržaj: “Kako je Holivud sve promašio, jer stvarnost je mnogo šašavija”… E, vala baš.
Stvari koje imamo valja ceniti. Posebno kada nema nikakvog razloga da to ne činimo.
U jednoj od prethodnih priča upoznali smo se sa epskom slikom čoveka koji meri rastojanje od 5000 stadija. Današnji istoričari lome koplja oko toga koliko je to metara. Postoji opšta saglasnost da jedan stadij dođe oko 185 metara, ali definitivnog zaključka nema. Njutnovi Principi vrve podacima, ali jedinice mere za te podatke danas zvuče kao vežbe iz anatomije: engleske i francuske stope, laktovi, pedlji, palci…. muka živa. Kada je vodena para ukroćena, dobili smo industrijsku revoluciju, i potrebu da izmerimo koliko naša parna mašina daje snage. Kao osnova uzet je rad koji je vrši tradicionalna mašina, u narodu poznata kao konj. Tako je dobijena konjska snaga, jedinica mere koja se pokazala neobično žilavom, pa je i danas u upotrebi.
Nota bene: Uzimamo da je konjska snaga isto što i 740 vati. To je snaga koju mora da generiše čovek koji ima 75 kilograma, da bi u jednoj sekundi skočio uvis jedan metar (recimo tri ili četiri stepenika). Jasno je da tu snagu čovek može da generiše. Takođe, to je i snaga koju generiše konj koji za jedan minut vuče 60 metara teret od 75 kilograma. Odavde sledi razlog zbog koga se konjska snaga ne zove ljudska snaga: teško da ćemo imati snage i triput da skočimo, dok je konj upravo stvoren da vuče ceo dan.
San snova, suza u oku: mašina koja se aktivira u času kad koka snese jaje, a zatim ispeče palačinku. Prati pažljivo.
Navodno, inženjerima je trebalo dvesta sati da naprave ovo sokoćalo i još oko sto sati da ga testiraju i kalibrišu… I hiljadu sati da svare palačinke koje su pojeli tokom testa, verovatno.
I što reče moj drug Zloba, koji me je prvi i uputio na ovaj sadržaj: “Kako je Holivud sve promašio, jer stvarnost je mnogo šašavija”… E, vala baš.
