Proći će i ova zajebancija, koliko sutra. A šta onda? Jedino vam je preostalo još da uhvatite nekog rođaka ili poznanika koji slavi Svetog Jovana, Svetog Savu ili koju manju slavu u januarsko-februarskom špilu. A onda, jebigica: posle svega, moraćete da počnete da radite…
Izgleda da moramo da zadovoljimo šablon “hleba i igara”, što se na balkanskom podneblju radije tumači kao “krkanja i laganja”. Jedino zajedničko tim principima je veličanje nedostatka namere za razmišljanjem bilo koje vrste. Šta ćemo, jadni, ako nam crkne televizor, a banka neće da nam da gotovinski kredit za potrošnju? Gde ćemo, kukavni, ako se završi serija “Sulejman Ljubičanstveni“, a ne bude otkupljen sledeći serijal? Kako ćemo, nesrećni, rodbini na oči ako propustimo bilo šta od Bjelogrlićevih produkcija – o čemu ćemo diskutovati?
Nije lako živeti u ovo doba aktivnih medija. Toliko zanimljivog, a ništa nije na tacnu. Došao šeik da kupi oranice koje država nije vratila vlasnicima i, ako može umesto kusura, videćemo, fudbalski klub kojem je država protivzakonito dala oprost od dugova. I nema veze što je šeik priznao Kosovo, to niko nije rekao na televiziji, pa stoga nije važno. Važno je samo ono što se kaže na televiziji, je li tako? Bolje da kupim novi televizor pre nego što ovaj stari crkne, je li tako?…
Uostalom, licemerje je vrlina. Pa da… Čekaj malo, pa ubraja se u vrline, zar ne?… Eeee….
Dok to ne bude sasvim razjašnjeno, hajde da se malo pozabavimo pregledom dešavanja.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
