Ah, pa večeras korinđanje… Ili ne znate šta je to? Nema veze, mada mi je žao ako niste to iskusili kad ste bili mali. Moram da se istresem sada kako bih bio miran sutra. Izvinite što će ovo zvučati kao akutni napad mizantropije. Zapravo, ja volim ljude. Mrzim samo zle ljude. A nisam kriv što je glupih više nego pametnih, jer zli opstaju zahvaljujući glupima.
Tradicija, velim, a ne potreba za merenjem bilo čega što se meri u uobičajenim prilikama. Čak je i post je pretvoren u vanserijsku lakrdiju – a većina onih koji, kao, poste ne kapira da suština posta nije u odricanju od mrsnih jela nego od loših misli. Što se tiče fizičkog posta, u istoriji je mnogo važniji bio onaj veliki post uoči Vaskrsa – i to iz sasvim pragmatičnih razloga. Bilo je rano proleće, hrane je nedostajalo jer je zima iscrpila kućne zalihe. Valjalo je premostiti do časa kad dođe prilika za ubiranje prvih plodova.
Ja obično postim onako kako to rade sveštenici – nikako. Kad sveštenici budu postili onako kako poste monasi, i ja ću. Ili neću, kad malo bolje razmislim. A posnoj večeri kod Jasninih roditelja prisustvujem već četvrt veka: takva je tradicija. Slađa mi cicvara za božićnom trpezom ako ostanem gladan prethodne večeri. 
– Ne, gospodine. Pasoš je prazan zato što sam skoro podigao taj biometrijski.