Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Prvi od tri filma u serijalu “The Hobbit” će biti predpremijerno prikazan ovih dana. Premijera je zakazana za 13. decembar (zapravo, 14. decembar, ali u Evropi će to biti pre ponoći…). I euforija je počela. Eno ih, turili su poster na avion…
Jedva čekam… Uh, šta ja to čekam kad nemam bioskop u varoši?… Grrrr. 
Сви домаћи бендови су кад тад размишљали о томе да се прославе напољу. Понеки су и стизали да направе нешто – Атомско склониште има албум на енглеском, Бори Чорби је Еди Грант певао двадесетак секунди, Бата Ковач је био гастарбајтер по Енглеској и Шпанији, чак су и Џанг мен севн и Монтенегро 5 и један од тројице зрењанинских Џегера имали успешне хотелске каријере по Швајцарској и Тенерифима, и да закључимо списак са забављачима америчке војске по швапским базама.
И, с друге стране, имамо и традицију запошљавања странаца у домаћим бендовима – у Елипсама је певао Еди Мекенг, Дадо Топић је био довукао Криса Николса.
Али… све су то били домаћи бендови и претежно су изводили домаћу музику. Nastavite sa čitanjem… “Ви мејк, овај, мјузик”
Zašto se smejete? Imate li valjan i opravdan razlog? Ako imate razlog, sumnjivi ste. Verujte samo budalama koje se smeju bez razloga.
Ako vam je dobro, ne brinite: proći će vas. Tako je govorio Duško Radović, a mi smo se smejali. Smejali smo se upozorenjima mudrog čoveka da dolaze loše godine. A koliko je loša pamet nas koji hodamo zemljom, govori i to da smo odavno usvojili krilaticu “ne može gore”. Može, može.
Pazi ovako: u proleće 2011, deci iz jedne beogradske škole dođu u posetu deca sa Kosova. Raspodelili ih po porodicama, da se deca bolje upoznaju i druže neko vreme. Družili se i na časovima u školi. Udari prekrasan majski dan i nastavnik istorije, uz blagoslov direktora škole, odvede decu na obližnji Kalemegdan da im održi čas na otvorenom. Dok im je objašnjavao istoriju kule despota Stefana Lazarevića, vladara po kome i škola nosi ime, pojavi se turistička inspekcija, legitimiše nastavnika i podnese prekršajnu prijavu zbog bavljenja poslom turističkog vodiča bez licence. Džaba objašnjenja i džaba očigledna slika. U jesen 2011, jedva četiri meseca kasnije, stigao je poziv od sudije za prekršaje…
Ovaj video-zapis vam puštam u čast Branislava Brajana Rašića, fotografa iz Londona, a rodom iz Beograda, nakon što je osvanula vest da će on biti jedan od dvojice zvaničnih fotografa na koncertima grupe The Rolling Stones… Prvi koncert je upravo večeras.
Bravo, majstore! Znam da ćeš biti na visini zadatka. Želim ti barem jednu posebno dobru fotku. Što se tiče “samo” dobrih i odličnih fotki, ne brinem se uopšte: već znam da će ih biti puno.
Procentni račun za početnike, na primeru stanovništva Zemlje.
Ovo me je podsetilo na čestu i prečestu stilsku grešku novinara: “od 12345678 entiteta XYX, 33,2% je opredeljeno nekom drugom osobinom”. Zašto pominju 12345678 entiteta, nije mi jasno, jer 33,2% je jasan pokazatelj odnosa bez obzira na apsolutni broj entiteta.
Eh…
Što neko napisa: ako vam ovo ne popravi raspoloženje, ništa neće… Elem, kamera je uhvatila akutno stanje dobrog snalaženja zarad višeg cilja.
Kapa dole za plan i izvedbu.
Ovo mi dolazi na zicer po drugi put. Nema druge nego da podelim sa vama.
A nije da nije, prepoznao sam sebe iz nekih situacija.
Naslov je prepisan iz naslova jedne poruke u grupi ‘pasijans’. A nije bez razloga, jel’te, jer je reč o Habaneri…
Sve, sve, ali balon i “klarinet”! 
Hvala, Igore! 
P.S. Ah, da… Mislio sam da je muppet verzija Habanere najbolja… Nije više. 
Mislite da ste sve videli nakon one vožnje biciklom? Mislite li? E, pa gledajte.
[EDIT 18.12.2012: Originalnog video-zapisa više nema. Zamenjen je surogatom koji je manje dramatičan, ali nije ništa manje zanimljiv.]
Baš me Jasna pitala u subotu: “hoćeš li da pređemo tuda”, misleći na uski podest između dve duboke vode na starom jezeru, 35 metara širine 80 cm. Kad sam pre par godina video neku decu kako tuda voze biciklove, ostao sam naježen sledeća dva sata.
U slučaju ovog snimka, koji (na sreću) nije u HD rezoluciji, grč u vilici je pretekao nakon škrgutanja zubima, ali me je popustio posle jedno pet minuta.
Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.
А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…
Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.
Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.
дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија, која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”