Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Ta legendarna izjava potiče odavde…
…a može da se primeni u mnogim, mnogim životnim situacijama.
A tek onako usput, koristim Ajgorovu naznaku i prisećam se promene u glumačkoj podeli u drugom serijalu “Nevena”. Tada je Miloš Žutić preuzeo neke uloge, uključujući i Šandora Vilovskog, doktora crne magije i hokus-pokusa, specijalistu za alternativnu konzumaciju jaja. 
Odlučili su da stupe u dvoboj. Niko ništa nije sumnjao.
Nedelju dana pre smaka sveta, dozvolite da vas podsetim da smak sveta nije nužno loša stvar. I zato neću da govorim “neće se ništa desiti”, poput većine postmodernih skeptika i ostalih e-džedaja. Govoriću “jebi ga, opet smo se izvukli”.
…Navali narode, sad il’ nikad…
Ama, setio sam se nešto Milutina Butkovića, pa mi asocijacija otišla u smeru “Nevena“, pa sam se setio Šandora Vilovskog, majstora crne magije i hokus-pokusa, pa…
Neponovljivi “Neven”… Garniture DVD-ova su se pojavile jedne srede u prodavnici u Beogradu, a ja sam ih imao u rukama već u petak… Moraću da odgledam sve redom tokom novogodišnjih praznika.
Suncetižareno! Kad pre decembar! Pa to nije fer!
“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.
A opet, šta vredi da žurim kad znam da neću stići? Otkrio sam odgovor i na tu dilemu: žurim zato što neću dozvoliti da me baš to vreme pretekne. Gledam sve više ljudi oko sebe kako odbijaju da se suoče sa svakodnevicom; koriste različite recepte da bi se odbranili od onog što ne razumeju.
Nemam običaj da puštam najave filmova kao jutarnje klipove, ali ovog puta ne mogu da odolim.
Ulično ludijanje na snažnim dvotočkašima na ostrvu Man traje još od 1904. godine i do danas je ostalo najveća atrakcija u tom ćošetu Ujedinjenog kraljevstva. Pogledajte ovo: od brzine zastaje dah; napominjem da ovo nisu nikakve montaže, nego realni prikazi brzine. Na ravnim delovima, brzine i prestižu 300 km/h; krug od oko 60 km šampioni prelaze za oko 17 minuta. Da vam pomognem: to je prosek od preko 210 km/h…
Taman pomisliš da si dobro video, kad…
Ljudsko oko je nesavršeno, o mozgu da i ne govorimo. Mozak voli da mu bude ugođeno, a onda pogled zasmeta da se nešto zaista vidi kako treba. Ali, to je već neka druga priča…
Za potrebe ove priče Jen ipak neće preći granicu. Bar ne političku.
– Jednu kartu, molim.
– Ma, daj sklanjaju tu kantu, @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@! Šta ste rekli? Kartu, a?
– Da, ja…
– Kartu, da. Ček malo. Vidi ovog s konjem. S konjem, bre, u centru grada! Heb’o te onaj ko ti dade volan! Kol’ko karti? Jednu, a?
– Da, jednu, ja…
– Ček sad… A… O, pa to ste Vi, Đurađe Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala! Otkud Vi u javnom prevozu?
– Čujte, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, ako možete malo tiše, jer sam ilegalno izašao s posla, pa nisam ni službeni auto uzeo. Znate…
– Ne može tiše. Kad ste mi davali ovu masku vozača autobusa GSP-a mislio sam da ću moći vazdan da psujem. Al’ vraga! Po propisima ne smem ništa ni da pričam. Kô da sam robot neki, bre, jebote!
Još samo dvajes’ tri dana do smaka sveta, pa reko’ da se prisetimo kako je to izgledalo od nastanka do danas.
Što bi rekao moj pokojni nastavnik Ivica “od majmuna do AVNOJ-a”, samo još pre i još posle.
…iliti, što bi rekli, horor.
Čekao sam da se pojavi neko ko će samo upitati dete “otkud ti ovde”, ali to se nije desilo. Taman im je uspelo da izgube meru u ovoj montaži.